Moj život i rad

118

зивале су ми да сам савладао своју одвратност према позајмљивању, да ме људи срећу скоро сваког дана у Вал Стриту са шеширом у руци како молим за кредит. Ишли су дотле да су тврдили како нико неће да ми позајми, и како ћу ускоро бити приморан да положим биланс и да оставим послове. Тачно је да смо имали решити један проблс к 1919. године, били смо узајмили седамдесет милиока долара на своје име у намери да откупимо све акције нашег Друштва које нису биле у нашим рукама. Од ове суме, дуговали смо још тридесет три милиона долара. Имали смо уз то осамнаест милиона долара пореза на приход, дугованог или да у кратком року исплатимо држави, а хтели смо истовремено да радницима поделимо њихов удео у добити који је износио седам милиона долара. Дакле, од 1. априла 1921, нмали смо исплатити неких педесет осам милиона долара, док је наша готовина у банци износила само двадесет милиона долара. Стање нашег рачуна било је више мање познато публици и људи су, мислим, држали као у воску да смо за тридесет осам мнлиона долара који су нам недостајали морали прибећи зајму. Одиста, није лако наћи толику суму без помоћи банкара из Вал Стрита. Имали смо одвећ јаку подлогу. Две године пре тога, били смо узајмили седамдесет милиона долара, и како наше имање није било оптерећено никаквом интаб_улацијон, а кисмо имали никаквих трговачких дугова, у обнчно време, нико ке би оклевао да нам позајми велику суму новаца. То би чак била одлнчна банкарска операција,Међутнм, ја сам почео запажати да се наша потреба за новцем жнво експлоатише у публици као претходни знак банкротства. Затим, ма да су депеше новинама стизале нз свих крајева Америке,.