Na izjavu g. Draškovića : (i napise njegovih poslušnika)

лост, ја баш то тврђење г. Драшковићево морам да огласим за неистину. Морам, јер је 'неистинито наведено. Ја се никад нисам пријатељио са г. Драшковићем. Пријатељство ја сматрам за нешто више од обичног познан'ства, које се такође погрешно пријатељством "назива. А ја сам се са г. Драшковићем само упознао био; о њему сам знао онолико, колико сам чуо од г. Гимотијевића; наши су односи били смерени према тадањим прили"кама — с моје стране предусретљивост и ра· сположење да чиним што могу да се човек помогне; с његове стране пажња, одмереност, учтивост. Какво је то пријатељство > — Такви су наши односи били до одобреног зајма из Класне Лутрије за Млекаринк. Од тог доба, тг. Драшковићу није требало више моје наклоности, и наши су односи били спали на односе учтивости. МИ тако све до поднете тужбе _ Мачелству за посечене грмоме. После следује писмо г. Драшковића, у коме ми казује да је био мој поштовалац, али ће на даље — про_тиву мене радити. То писмо. његово може важити као оглас непријатељства ; али не може важити као отказ пријатељства. И за то је не_истинито оно, што је г. Драшковић огласио као једину. истину.. А. неистинито је и оно што г. Драшко"вић бестидно ређа и надовезује о Рајнићевој кафани. (Он сету, свакако, хтео веџбати описивањем прилика, које наличе на његове радње по собицама у „Националу“, где се заиста израђивали спискови регената за сеоске општине, где су дељени печати, даване партијске лозинке, па цензурисавале и менице. —