Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

пр РЕЧЕ пао 111 OE e OC _—__—_—

истину кажеш! Скривала си жудње срца, симпатије душе своје! |

— Не, сејо! Моје ћутање о симпатији према Боровићу није хотимично. Чинило ми се да осећања те врсте која не умем да објасним, треба задржати у сопственој души... Признајем, Боровић ми је у вољи као човек којп се одликује од других. Али, то је све.., А то допадање не мислим да се може назвати љубављу. Њу сасвим друкчије замишљам.

Поред све жеље да буде покрена, Вера је смела с ума своја живља осећања: од јуче је скоро непрестано мислила на њега, и, кад помисли, осећала је како јој срце брже закуца, како јој нека топлина прожме груди п румен облије лице... Да ли јето клица, која. се у срцу зачела, а из које се може развити љубав, јака. и страсна%... Она је веровала да су то знаци само јаче симпатије.

— Добро, Вера. Али његова реч о прошевиниг — Само шала. У том је тону он и говорио... Тако важан корак неће, зацело, предузимати без мог нарочитог одобрења.

— А ако би ппак предузео;

— Оца би, без сумње, саслушао п наше мишљење.

— Свакако, Вера... Али, да ти се у симпатији твојој није промакла реч која би га могла осмелитиг —

— Не, никаква. Та ја и не помишљам на

удају! Верпни одговори сасвим умиршше Наду.

__То сам од тебе и очекивала... Немој хитати, Вера: Ти си још врло млада; код тебе је још све у развоју: и тачније схватање осећајних утисака, и сазревање млађане ти душе, и расуђивање о душевним покретима својим и туђим... Зар умеш да оцениш шта је у срцу тога човека, каква осећања покрећу душу ње-