Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

— ja

Вера, TI пажљиво узбуђени говор њен.

— Зашто си ми онда тајиха своју велику симпатијуг -

= Нисам мислила да тајим, али —

— Јучерањи је састанак био уговорен, вацелог .

— Не!... Истину ти кажем да између мене п њега није било, нити би могло бити икаква, споразумевања. Та ја умем водити рачуна о својој честитости!... Састанак је био случајан. А ти знаш да је он и раније био добар познаник ујин и Тета-Јуцин... Не брини, ја нисаму њега заљубљена.

Нада ју је гледала право у очи. Верино безазлено казивање и одбијање заљубљености, мислила, је, 0 јој могућност сузбијања, симпатије за Боровића. Та јој је мисао стишавала узрујане нерве, па дохвати Веру за руку и привуче је столу, говорећи:

— Ходи, Вера, да као сестре говоримо искрено.

Обе седоше за сто.

— Добро знаш да немам никаквих личних разлога, са којих би ометала твоју удају. Знаш да. сам се заверила, да на своју не помишљам дотле, док ти не доспеш у доба, када ти моја, помоћ неће више бити потребна...

— Вазда си великодушна !

— Друкчије не треба ни да буде... Пре седам година, после смрти наше миле мајке, прихватила сам њену улогу. Знаш и сама колико сам отада бринула о теби — више него о себи самој. Ваљда је та брига утицала да, сам те заволела, свом душом својом, више него што може сестра сестру волети — заволела као мајка“ чедо своје... Могла бих свега века живети само тебе ради...

— Многи си ме задужила, сејо!

— А ти, Вераг Немаш смелости да ми

НА СТРАМПУТИЦИ, 8