Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

воту без бојазни од лутања стрампутицом. А ти ми говориш као да сам још девојчица !

— То не, али знам поуздано да ниси још саврела за слободан и самосталан живот... Теби пи твојим годинама, Вера, не пристоје ни речи ни идеје о којима говориш, нити одлучност којом их исповедаш, па ми личиш — да се послужим твојим речима — на глумца у туђој улози. Представљаш ми слику стармалог, слику дечка с очевим шеширом и наочарима, слику комичара у улози трагичног јунака!... Та улога, Вера, пије твоја; она: ти је наметнута, сугерирана; она је више смешна него озбиљна.

Нада се није могла уздржати да на тај начип не исмеје Верине идеје и разлоге. И Веру је, одиста, бунио тај тон подсмеха, али је ппак ћутала оборене главе, ходајући по соби. А Нада, загрејана својом наставничком улогом, продужи:

— Причекај, Вера, буди стрпљива! Доћи ће и то време, када ћеш се, без опасности од лутања, моћи слободније и самосталније кретати у животу. Причекај!

Вера се колебала. Није имала разлога против Надиног мишљења; осећала се унеколико побеђеном; али је неко јогунасто расположење задржавало да то призна, па рече:

— Твоји разлози изгледају оправдани, али... извини, не убеђују.

· Такав одговор уздрма Надине нерве. Никад јој досад не беше потребно толико речи за објашњење с њоме, па јој ипак речи осташе узалудне. Виде потребу за јачим потресом душе њене, па болно говораше:

— Ах, Вера! То је само зато, што нећеш да их примиш!... Сва моја брига кров толико година као да је била узалудна. Брижљиво однеговано васпитање твоје почиње се растапати као кула од леда; нежност п безазленост млађане ти душе губе се брзо као водени мехури;

а ум ти је још магловитим велом обавијен,