Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

30

те не уме да разликује добро и зло!... Гледам и чудим се како с дапа. у дан настају код тебе све веће промене, неочекиване, настране; откривам чудне мисли и жудње, лакоумне и опасне; — па се у страху питам, да ли ће те настраности остати трајне црте карактера твога“!...

Нада се није преварила. Њене су речи одиста заталасале Верину душу: она зајеца и покри очи.

— Ох, сејо! Твоји ми прекори задају бол за болом. Никад ниси била толико немилостива!

Нада јој приђе п нежно загрли.

— Мила Вера! Твоје су ми сузе драгоцени доказ да ти је душа чиста и нежна. Истинитост пи опорост мојих речи изазвале су у њој неминовни бол. То ме охрабрује. А буди уверена да су моји прекори потицали из бпстрога, врела сестринске љубави.

Вера је била јако узбуђена. У млађаној глави ројиле су се мисли у којима се није умела наћи. Улога одрасле и зреле девојке, у „којој се тако радо находила, наједанпут ишчезе; пзpas лица јој доби изглед скрушености; осећала, се пред Надом као простодушна девојчица, готова да моли за опроштај, па говораше кроз плач :

— У својим мислима и жељама ја, сејо, могу и грешити, али пе увиђам да су то тако крупне грешке које би те толико забринуле. Извини, била сам брзоплета и нерасудна!... Ево, учинићу ти по вољи: дајем ти реч да ћу избегавати састанке с Маром и Зором; нећу данас ни у шетњу с њима... А не треба ми ниово —

Ту Вера стаде скидати огрлицу, букет и гривне, и бацати на сто, па узбуђено загрли сестру, говорећи:

— Твоја ми је љубав дража од свега на свету. | Нади се засјаше сузе у очима. Пред њоме је сад била она мила, безазлена и послушна