Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

91 : Вера, какву је заволела свом сестринском душом, па ју је грлила и љубила.

— Како си ми мила! Како мила!...

У срдачном загрљају Нада је с њоме лагано ходала по соби, говорећи радосно п нежно:

— Последњих дана, Вера, изгледало ми је да избегаваш разговор са мном. Но сад ћемо опет бити непрестано заједно... Продужићемо и прекинуте часове енглеског језика... и читање Балзака... и започете ручне радове... је ли

Вера је пољуби у зпак одобравања.

— Незнаш, Вера, колико сам задовољна и срећна што се наш разговор, за који сам предвиђала јачу буру, завршио споразумом и сестринском љубављу.

— Надам се да неће више бити узрока, који би те о мени могли забринути.

То беше искрено веровање Верино у овом тренутку. Сад је и сама увиђала и признавала да су, поред Зоре пи Маре, у ње узимале маха, мисли о слободнијем кретању и самосталнијем мишљењу, као и жудња за модом и луксузом; па се у себи и зарицала да ће се вазда држати само Надиних савета.

Нови срдачни пољупци беху одјеци велике љубави која је у том тренутку загревала сестринска срца њихова.