Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

0 ———=

хоће, — рече Никола с осмехом у коме је било доста ироније.

Никола је о Боровићу, док се школовао као питомац његов, имао лепо мишљење и надао се да ће бити ваљан по струци за коју се спремао и честит човек по карактеру. Али је Боровић, као млади чиновник, проиграо то поверење неким непсправностима у понашању и животу; а прошасте је године учинио повећу позајмицу од Николе, коју не само што није памирио у обећаном року, већ се није ни извинио, избегавајући долазак у кућу, па и сусрет са својим добротвором. Стога је Никола и помислио да се долазак његов тиче или старог дуговања или, можда, и нове позајмице.

Изненађен његовим доласком, Никола помисли најпре, хоће ли га примити: требало би том младом незахвалнику дати прилику да осети последице своје непсправности. Његово уклањање од добротвора свога јако га је тиштало. Али добро срце Николино, које би му лако и дуг опростило, не допусти да се затворе врата, пред овим лакоумним младим човеком који ће, можда, доцније увидети и загладити своје погрешке, учињене у лакој перасудности: па рече собарици:

— Нек изволи млади господин доктор... По не, чекајте, Ана... Потребно је да се спремим и за министарство... Уведите господина доктора, бићу брзо готов.

Пикола оде у своју собу, а Апа отвори врата од предсобља.

— Извол'те, господит' докторе!

Борорић уђе с цилиндром у руци, гледајући по собп.

— Извол'те сести... Господар ће брво доћи.

— Врло сте љубазли и мили! — рече Боровић п помилова собарицу, гледајући је дрско у- оти. |

Апа поцрвене као рак, па брзо изиђе.