Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

А 0 M | ==

Оставши сам у соби, Боровић приђе повећем овалном столу, застрвеном жанилским застором, на коме су се находпле две велике кипеске вазе са свежим цвећем и неколико књига у елегантном повезу; па спусти цилиндар на њ, примаче једну вазу с цвећем и помириса; а затим стаде загледати књиге на столу: — Алфонс Доде... Дикенс... Балзак... Жорж Санд... Хм! — говораше, подижући обрве и задовољно климајући главом. — По свему се види отмена трговачка - кућа!...

У мислима својим назирао је Боројевић своју лепшу и срећнију будућност; алп је те мисли пратила нервозна бојазан: како ли ће га Никола примити“

Боровић је био у 26. години. Лепушкаст и елегантно одевен по тадањој најновијој моди: у црном жакету п белом свиленом пренику, с белом краватном и рукавицама, и великом црвеном ружом у жакетској рупишци; панталоне пругасто сиве боје, при дну повијене, а испод њих беле камашне и лакована обућа шиљастог врха. Црна и густа коса с раздељком по средини била му је, као п на студентском балу, коврџасто фризирана, а танки мали брчићи уздигнути ув образе.

/ његову изразу лица огледало се поуздање у себе. Мало кукаст п повећи нос, оштар поглед који се у вас упија, и уздигнуто чело, одаваху смелост којом је нарочито женскиње освајао. На танким уснама, вазда готовим на осмејак, лебдело је нешто неодређено, скривено, лукаво. Држање му је уопште било надмепо, охоло. Честа употреба страних речи и израза у свагдашњем говору сведочила јео сујети п амбициозности његовој.

Боровић је син неког ситничара са Уба, танкога стања, који је каткад долазио у Београд п свраћао у Николину радњу да се снабде