Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

памуком п платном за сељаке. Учио је гимназију најпре у Ваљеву, а затим је довршио у Београду послужујући. Пошто је одлично положио испит зрелости, прими га Никола за свога питомца ради даљег школовања на страним университетима, где се најпре одао био правним студијама, а затим финансиско-екопомним. После пет година вратио се у Београд с докторском дипломом, па је одмах у једном мипистарству добио за писара прве класе; и сад већ, после непуне две године, нестрпљиво је очекивао секретарски положај.

На њега и његову спрему полагане .су многе паде. Говорило се и о његовој кандидацији за једну од университетских катедара. Али се он, гоњен амбициозношћу, старао да у државпој служби заузме што виднији положај, спремајући бе и за дипломатску каријеру; па је паскоро прешао и у министарство »иностраних дела«. Он није био идеалиста; њега не кретаху на рад ни наука нити какви виши идеали — ти обични покретачи омладине његова, доба. Материјализам беше прожмао и ум и душу његову. Положај и богаство беху му главни циљ у раду и животу: и за тај циљ показивао је довољно практичне подобности. Умео се наћи како у служби, у задобивању повољног мишљења код претпостављених, тако и у београдским друштвима, где је текао глас врло интелигентног и образованог младог човека.

Жудећи за богаством, Боровић ипак није био тврдица, што је обична особина великих материјалиста. Напротив, новац није пиуколико штедео; расипао га је, уверен да ће га та издашност уздизати у очима околине. Новац, што га је добио продајом неког малог паслеђеног имања на Убу, убрзо је потрошио. Па како сем плате иије имао других прихода, а плата не беше довољна за каваљерско траћење и угоднији модернији живот, натоварио је на