Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЖИВАД

илирских и словенских земаља) нису најбоље дело његових руку, а пропратни стихови, тринаестерци по пољскоме узору, нису много глатки, чак је и само дело, и по тексту, слободан превод по Павлу Ритеру Витезовићу, али својом Отематографијом Ж. је много допринео модерном формирању националног и државног осећања и схватања код Орба. Више од два века била је Ж. Отематографија једини извор српске, па и бугарске хералдике. Грбови карловачке митрополије, обновљене Орбије и њене заставе у првоме устан-

ку, као и грб данашње Бугарске, узети.

су из књиге овога Македонца, који је своју · отаџбину звао | »отечество – сербеко наше«.

Ж. је приредио издање још неких српских књига, као: Поучение 'свјатитељскоје к новопостављеному јереју, резано у бакру 1740 у Бечу. Исто тако је издао у Бечу 1841 Привилегиј аустријских царева српскоме народу, које је саставио народни секретар Шавле Ненадовић, потоњи митрополит. Затим је Ж. спремио и неке побожне књиге као Описание свјатаго Божја града Јерусалима (1748), и Правила молебнаја о свјатих сербеких просветителеј (1765, Млеци).

Осим тог свог просветитељског, национално-апостолског, штампарског и књижевног рада, којим се дигао до претече чак и на пољу српског уметничког стихотворства, Ж. се нарочито истакао као врло вешт цртач, бакрорезац и сликар. Осим бакрореза по његовим књигама, он је морао израдити том техником велику количину светаца, манастира а, можда и историских личности. У новије доба пронађена је икона на бакру резана Кувмана и Дамјана из 1743 у сремском манастиру Раковцу. Још Седмица (1858, бр. 14), јавља да је на петроварадинској пијаци нађена једна тепсија са А. урезаним цртежем и стиховима, а Дим. Руварац објавио је у Отражилову (1888) и у Јавору (1888, 159), да је у једној земунској кући нашао JE. бакрорез из 1741 са стиховима као врата на пећи. Јов. Вујић, скупљач старина, нашао је за време рата у једној пештанској антикварници отисак бакрореза на белој свили »о Ов. Науму манастиру« са сценама из живота тога светитеља. Вујић има у својој збирци истог таквог Наума сликаног масном бојом Ha дасци. На обема су натписи грчки, и јасно се види Ж. потпис. И та икона масном бојом одаје уметника, на висини зографеке вештине свога доба. В. Петровић.

ЖИВАД. 8. Перадарство.

ЖИВАДИНОВИЋ СТОЈАН, књижевник, приповедач (14/12 1890, Соко Бања). После гимназије Ж. је свршио правни факултет у Француској. Учествовао је у ратовима. Од 1994 чиновник је Министарства Иностраних Дела. Објавио је: књигу приповедака Испод Озрена (1928), коју је Српска

Академија наградила из фонда ЈЉ. Михајловића. 1924 издала му је Српска Књижевна Задруга роман До последњег даха, а исте године штампао је и другу књигу приповедака: Догађаји и људи. Осим тога. има много приповедака растурених по часописима и новинама. Pb. JI.

ЖИВАЉЕВИЋ ДАНИЛО, писац (2/9 1862, Котор). Из осмог разреда гимназије JL. је ускочио међу кривошиске усташе 1881—82, и док Црна Гора није решила питање устаника, пешачио је по њој, описавши то у путопису Из Никшића на Горанско (Годишњица, 5). 1883 дошао је у Београд, где је, свршивши школе, 1888 постављен за писара Пореске Управе. У тој служби провео је 20 година, радећи на њеној реорганизацији. 1897 образовао је Шореско Одељење. 1908 је пенсионисан, 1919 постављен је за управника Државне Штампарије, а 1920 поново пенсионисан.

· 1920—21 био је потпретседник Београдске

Општине. — Још као ђак почео је писати дечје приче. 1889 кренуо је, с Љ. Јовановићем, Овет. Симићем и Др. DP. Ђорђевићем, књижевни часопис Коло, који је престао 1890, а поново излазио 1901, 1902 и 1903. Био је 1892 међу оснивачима Орпске Књижевне Задруге. 1893 уређивао је Змајев Јавор, 1921—1923 политички лист Видело. Сарађивао је у Правди и у књижевним листовима: (Стражилову, Бранкову Колу и Босанској Вили, а имао је књижевних реферата у Летопису и Просветном Гласнику. Џисао је десетак приповедака у Колу, низ чланака о Марину Држићу, у издању Академије Наука 1893 штампао је (СОрпско-хрватску библиографију. Написао је још: Андрија КачићМиошић, словински песник, Дневник једног заборављеног шесника (Златојевића), Цвијета Зузорић и Д. Златарић, Вук Караџић и Порески закон, Пописне књиге и порез на земљиште и т. д. За време Оветског Рата, као делегат владин за избеглице у Италији, штампао је у Риму календар Авала за 1916. 1917 уредио је 20—25 број италијанског књижевног часописа Уна Модегпа, посвећен Орбији. Исте тодине штампао је Дан збаненст зи! сопmercio serbo con alcuni paesi d' Europa. У Риму је у то време основао српску школу и српско-православну – парохију. Превео је с италијанског Војнички живот од Де Амичиса и Самоубиство од Фера– рија. ВБ. Петровић.

ЖИВАНОВИЋ – АЛЕКСАНДАР, – протопресвитер ставрофор, професор-катихета и црквени писац (24/9 1871, Тител, Бачка). Гимназију је свршио у Новом Саду, а, б0гословију у Оремским Карловцима (1893). Од тога доба је стално професор-катихета. у средњим школама у Осеку. Писао је много по разним богословским часописима, а главни су му радови: Филозофски погледи на свет (1900), Душа и бесмртност (1901), Космолошке идеје (1901), Пе-

= 740 —