Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : I. knjiga : A—Z

ЖУПАНЧИЧ

фесора Ј. Колмана у Баселу (1906). 1906 постављен је за префекта на Терезијанској Академији у Бечу, али је идуће године емигрирао из Аустрије на позив националистичке омладине Словенски Југ у Београд (1907). 1908 постављен је за кустоса, Историско-Уметничког Музеја у Београду. 1914 премештен је у Етнографски Музеј, и остао је у тој служби до 1921, када је постављен за повереника социјалне политике у последњој покрајинској влади за Оловеначку. Ж. је захвалио на том звању и постао је управник Етнографскога Музеја у Љубљани (1921). 1922—1923 био је

министар без портфеља у кабинету Н. Па- ·

шића; 1924 министар на расположењу.

Као покретач новог југословенског нацијонализма издавао је Ж. 1901 у Бечу културно-политички лист Југ. Поводом устанка у Македонији (1902—1903) обратио је пажњу европског јавног мишљења на несношњиве прилике Срба 'у Турској и ступио је у додир са Србијом. За време балканског рата (1912—1913) бранио је пером у Бечу српски карактер Косова и право излаза Орбије на море. Као добровољац на војној дужности. у Нишу (1914) припремао је, споразумно са српском владом, акцију за ослобођење и присаједињење Словенаца. Његовим настојањем ушли су Оловенци у владину декларацију у Нишу (децембра. 1914) у програму ослобођења. Као претставник Оловенаца, Ж. је 1915 у Риму радио на оснивању Југословенског одбора у Лондону, и остао је у Лондону као његов члан до 1919. · Аустрија га је 1915 осудила на смрт и расписала потерницу за њим. Као делегат југословенског одбора за северну Америку водио је међу. тамошњим ~ југословенским исељеницима. пропатанду за ослобођење. од Аустрије и припремао акцију за купљење добровољаца (1916). На Конференцији Мира у Паризу био је члан ОХО делегације (1919). После повратка у домовину ступио је у радикалну странку (1990) и организовао је у СОловеначкој (1921). У априлу 1924 изабран је за претседника – љубљанског окружног одбора радикалне странке.

У науци А. је познат као оснивач антрополошког истраживања у Југославији; по њему је предак данашњих Европејаца живео у исто доба с неандерталцем, OJ кога је био физички и психички способнији те га сасвим потиснуо. — Главна дела: Југ, 1, 1—7 (уредник Н. Жупанић, издавач Фр. Дерганц, 1901), Југослованска. роман-

тика (Љубљански Звон, 99, 19, 1909), Mazedonien und das tirkische Problem (rceymoHHM: К. Сегзп), 1903, Илирија

(Љубљански Звон, 27, 8, 9, 10, 1907), Систем историске антропологије балканских народа (1908), Мисли о физиоетнологији (1909), Тројанци и Аријевци 1911), Словенско часникарство (1911), Жумберчани и Мариндолци (1919), АНзегђеп ипа се аЉашзеће Егаре (1912), Понтијски Бугари (1913), Хрвати код Атине (1914),

(Глас, 84,

The strategical significance of Serbia (1915), The map ol Yougoslav territory | (1915), О Оловенцима (1915), (Оловенија вестани! (Говор америчким Словенцима, 1916), Les premiers habitants des pays Yougoslaves {1919), Ave Шушпа {1919), Етногенеза Југословена (Рад, 222, 1920), Народна. радикална. странка, (1921), Бела Србија (1922), Трагом за Пелазгима (1922), Драготин Кете (1922), Pellegrino di SanГашеје, уметник наше крви (1923), Срби Плинија и Штоломеја (1924), Првобитни Хрвати (1925). С. Вурник.

ЖУПАНЧИЧ ОТОН, словеначки лиричар (23/1 1878, Виница, Бела Крајина). Ж. је свршио основну школу у Драгатушу (1883—1886), 3 и 4 разред основне школе (1886—1888) и прва три разреда гимназије у Новом Месту (1888—1891), а осталих 5, с матуром, у гимназији у Љубљани (1891 до 1896). (О) јесени 1896 уписао се на Университет у Бечу (историја и географија) и апсолвирао је 1901. 1903 постао је суплент гимназије у Љубљани, био је 1905 у Шаризу, 1906—1908 спремао се у ЈБубљани и Бечу за испите. 1908—1909 био је домаћи учитељ у породици књегиње Валдбург у Кислегу, у Тирингији, и у Брегенцу. 1912—1913 био је драматург љубљанског позоришта, 1919 постао |]

је архивар љубљанског магистрата, 1914 био је уредник књижевне ревије (Олован, а 1917—1920 Љубљанског Звона. 19920 постао је опет драматург Народног Гледалишча у Љубљани. Прве песме писао је А., под псеудонимом Смиљан СОмиљанич, за Бртец, затим лирске и епске, под псеудонимом Гојко, за Дом ин Свет, а највише његових песама. објавио је Љубљански Звон. Много ЈА. песама изашло је и у Оловенки, Нашим Запискима, СОловану и другим листовима. Као посебне књиге објавио је ЈА: Чаша опојности (1899, друго издање 1911), ПШисанипе (1900), Чез план (1904, друго издаme 1911), Самоговори (1908), Сто уганк (1915, друго издање 1919), Цицибан ин ше кај (1915), Млада пота (1920), В зарје Видове (1920), Вероника Десенишка (1924). 3. је превео и много либрета, шаљивих итара и драма за љубљанско позориште. Од његових већих превода треба поменути: Доде, Сафо (1912), Мопасан, Лепи стричек (1912), Дикенс, Оливер Твајст (1911), Флобер, Три повести (1917), Честертон, Четртек (1917), Анатол Франс, Поједина при госпе Госји ножици (1920), Ростан, Оирано де Ђержерак (1923). Нарочити значај имају Ж. преводи из Шекспира, од којих су досада изишли: Оен кресне ночи, Јуmaj Цезар, Бенешки трговац, Макбет, Отело, а превео је и Зимску прављицу и Комедију змешњав. А. је данас сигурно први мисаони лиричар словенског југа.

Литература: Пријатељ, Говор o Жупанчичу (Наши Записки, 1909); Изо Цанкар, Обиски (1920); Јанко Гласер, Књи-

— 756. —