Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

Ахерона, а на северу до Дунава. После римског завојевања, под царем Аугустом, била је створена провинција Шупмсшт, између река Раше и Мати, а ускоро је она увећана Панонијом. Под Диоклецијаном и Константином Великим јавља се нова управна област, префектура Илирија, која је захватила тотово цело Балканско Полуострво, сем источног дела 'Гракжије и северозападног угла. Такав географескотериторијални појам имао је, од прилике, Илирик и у почетку 7 века после Христа, када су га населили Оловени.

Уколико се, на основу сиромашних остатака илирског језика, највише личних и топографских имена, може утврдити, име И. имало је своју оправданост не само за области на Јадрану, већ: и за њихову позадину, до дунавске линије на северу и североистоку. Карактеристични, су суфикси имена: -ет, -етиум, -есте, -иста, -унтум, -онто, -ант, -он и т. д. На пр. СЈатђетае (Либурнија), АТефа и Зегенит (Далмадија), Тергесте (Истра), Атвбугипеит (Либурнија), Салона (Далмација). У вези са стварањем ових имена појављује се, прво, питање језичне припадности И. и друго, питање њиховог односа према Атрбанасима, који данас живе на И. земљишту, а нису ни Романи, ни Јелини, ни Словени, ни Германи.

Шре се мислило, да И. припадају индоевропској кентум-прупи, но већ је Х. Хирт порицао то, а. О'Атђоје де Jubainville прогласио је И. западним Трачанима. Немачки лингвиста Н. Јокл држи И. језик за индоевропски сатем-идиом, и издваја Венете, код којих налази кентум-елементе. Јокл даље признаје блиске језичне однове сротства између И. и Трачана, у виду гласовне и морфолошке паралелности развоја. Зато је разумљиво, што је антична литература убрајала нека И. племена и. у Трачане.

Гентилна и топографска имена, нарочито она у позадини тршћанског залива, означују и присуство Италика, који су, селећи се 'на. југ, оставили област источних Алпа и спустили се на Апенинско Полуострво, преко тршћанског Граса.

На основу топономастичких истоветности имена и морфолошке анализе језичне заоставштине, Н. Јокл закључује вишемање тесне везе између илирштине и балтиских језика, као што се, према овом лингвисти, слажу многе језичне · појаве Арбанаса и Ђалта. Јокл држи Арбанасе директним потомцима И. а њихов језик за органски наставак античне илирштине. Исти лингвиста види у кавкаској Колхиди везе између тамошњих Индоевропљана, старог века, и закључује, да су се И. доселили са европског североистока, негде“ из близине (Балта и Фина, јер налави и финске елементе у албанштини. Присуство mak сатем-елемената у преисториској Грчкој, нарочито у Пелопонезу, значи, према истом писцу, да је пра-

ИЛИРИ

вац сеобе И. ишао од севера на југ, и да су И. дошли у јадранске и. егејске земље крајем бакарног доба, т. ј. пре. доласка. Јелина на југ. Љубљански лингвиста К. Оштир, међутим, назива предаријевско становништво Балканског Полуострва и средње Европе, до Балтискот Мора, И., који треба да су припадали алародиској породици, као ближа или даља браћа, Лиграца, Етрушћана, Пелазга, Хетита, Сумераца, кавкаских автохтоних шлемена и Египћана. Алародиски етнички супстрат И. преплавили су, према мишљењу Оштира, Кимеро-Трачани из јужне СОарматије, као први аријевски талас. Као последњи населили су западни део Балканског Џолуострва, по Оштиру, · Арбанаси, пореклом из: индоевропске сатем-скупине, која је блиска (СОловено-Балтима и Јерменима, али никако не И.

У погледу имена И. изгледа, да. се тако у почетку називало једно јужно шлеме на граници Епира, вероватно оно, које Шлиније назива Шуг ргорпае с сен, а већ у 5 веку пре Хр., било је име И. проширено на многобројна сродна племена до низине Венета, уз северни угао Јадрана. Познатија племена И. су: Енхелејци, Пирусти, Дициони, Дасарети, Деситијати, Автаријати, Таулантини, „Далмати и Дарданци и т. д. У 3 веку пре Хр. освојили су Келти земљу И., и помешали се са њима. У горњој Мезији и Панонији населили су се Окордиски, а Јаподи у јужној Крањској и торњој Хрватској прететављали су илирско-келтско племе, у културном и језичном смислу. После римске окупације разBHO се брзо процес романизације И. а на илирском језичном супстрату развили су се разни романски говори, Ha, MID. истарски и 'далматски, који су изумрли тек ту 9: веку

Значење имена И. тумачило се на разне начине. Тако Трухелка мисли да И. значи »слободњак«, но изгледа да ово име није аријевског, већ алародијевског порекла, од корена илур — змија, сродно са баекиским луур и хетитоким змијским божанством Илурјанка. Зато је митски херос И. Илириос, био претстављен у виду, змије. Име Бато, које су често носили И. владаоци и вође, значи рипсерз, и може се објаснити из баскиске речи бато »први«. Батон значи и у прузинском језику »POсподар«. 'Алародиског порекла су и имена Мезија, са значењем Шумадија, од черкеско-кабардинског мез — шума, и даље Ибар, од баскискот ибари — река.

У историском погледу И. се дуго нису истакли, јер су живели поцепани, без политичке концентрације и државне организације. Тек у 3 веку пре Хр. створила се на југу једна држава, са, средиштем у Скадру, која се на северу простирала до преко Неретве. 'За време владавине краља Атрона и краљице Теуте заплела се ова држава у први (229—928) и други рат (219) са Римљанима. Резултат примирја

= коЋ и