Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИЛИРИ

био је губитак јужног дела, а. 168 пала је И. држава под римску власт, као Шупсит (гевпшп), Ускоро су почели Римљани да освајају и земље осталих северних И. племена, а дефинитивно су их шокорили 9. после Хр. Од тада су давали И. римском царству најхрабрије легионаре, од којих су многи дошли чак и до царског престола (Трајан-Дециус, ·Пробус, Диоклецијан, Константин Велики и т. д.).

У 15 веку почели су Византинци (Лаоник Халкондилас) називати Србе (Босанце) И. и тај се обичај задржао код извесних писаца све до половине 19 века, у погрешном мишљењу, да су јужни (Оловени. западног дела | Балканског Полуострва потомци старих И. Оловеначки и хрватски песници, нарочито Водник, Весел-Косески- и Деметер, славили су. у својим песмама Атгрона, Теуту и Батоне, као владаре и јунаке словенске крви.

У антрополошком погледу, '0. Рехе (Кеche) држи, да је горњи слој И. становништва припадао нордиској раси (ћото ешгоpaeus), и' да се још данас доста често наmage Ha Јадранском Приморју људи »немачког« изгледа, односно раста, црта и физиономије. У брдовитим – пределима унутрашњости Илирика Рехе налази елеменат много тамније комплексије (ћото dinaricus), и људе готово монголске спољашности (ћото Ђгасћусерћајиз уаг, епгораеа), Према мишљењу Вирта, има у области између Скадра и мора људи са ни мало аријевским особинама, · јер a потеећају више на Дравиде, него на нордиског човека. Рехе пише, да су антични писци оцртали И. и њихове рођаке Шанонце, као мали, сувоњави и црномањаст људски сој, вероломног и подмуклог карактера, што, према његовом мишљењу, говори у прилог присуству медитеранске расе у И. Овом методом расне анализе И., тешко се може сложити антрополошка. наука, јер је прво требало описати шлеменско, расно обележје према преисториским и историским епохама, пошто се становништво временом може преобразити укрштавањем са туђим расним елементима. Већ код доласка И. у наше земље сукобила су се два елемента, наиме дошљаци са аријевског севера и алародиски староседиоци, од којих су први, без сумње, припадали кеантодолихокефалији, a други 'меландолихокефалији, ~ вероватно нешто помешаној са меланобрахикефалијом. Сукобила се дакле светла комплекси ја (плава коса, модро око, бела кожа), са тамном комплексијом (црно или кестењаво око, тамна коса, мрка кожа). То се може претпоставити на основу палеолингвистичких и преисториско-археолошких резултата. 3 · појединим преисториским епохама видимо у Илирику ово: У неолитоко 'доба имамо телесне људске остатке из Ленђела у Панонији, Љубљанске баре, Вучедола, Бабеке у Орему и Винче крај Београда. Према тим остеолошким

остатцима, било је тадашње становништво Илирика нежније конституције, на граници између средњег и ниског узраста, издуженог облика мозга и, у погледу комплексије, по свој прилици тамно. Лубање су биле махом издуженог облика (долихоидне). Уколико ти неоличани наших крајева нису били аутохтони, могли су се доселити с југа и југоистока и бити углавном хамитског порекла. (Сачињавали су једну расну компоненту за етнолошки амалгам, који су Јелини доцније називали Пелазгима. Овакако се неолитска шпопулација Илирика одликовала љубављу за агрикултуру, а имала је и уметничког осећаја, о чему сведочи укусно украшена. керамика. из Љубљанске баре, Ђутмира и Вучидола, вероватно из времена пропасти другог насеља на Хисарлику (око 92500 пре Хр.). Из бакарног доба откривени су остатци бакарног оруђа у следећим местима: 'Престранек у Крањској, Бољун у Истри, Брекињска у Хрватској, Вуковар, Козарац, Рипањ, Бор, Јелашница у (Србији. Уз бакарно оруђе споменутих налазишта нису нађени остеолошки остатци тадањег становништва, но ово доба идентификују неки археолози са т. зв. енеолитеком епохом; према томе би, на пр. лубање из Љубљанске баре биле карактеристичне за доба прве појаве бакра у Илирику. На домаку трупа Балканског Полуострва, у Тројади, очито претставља женска брахикефална. лубања из Троја 11 крвни резултат мешавине доликефалних неолитичара, староседилаца с ратоборним дошљацима с истока. У почетку бронзаног доба опажа се ширење брахикефалије у правцу од истока западу, док се у току бронзаног доба краткоглави елеменат појачавао и ширио, и ако није сасвим преотео маха. Констатована је брахикефалија на мањим острвима Егејског Мора, а на Наксосу се појавила мезокефалија. Бечки анатом Е. Цукеркандл премерио је 43 преисториске лубање из Крањске, које, према његовом мишљењу, већином потичу из бронзаног доба, и констатовао је 333% брахикефалаца, што me изгледа сасвим тачно. Сигурно припада. овом добу лубања. из Загорја код Постојне, која по своме карактеру претставља носиоце Уњетичке културе у Ческој, а то би можда значило, да се народ овог типа ширио у бронзано доба из Ческе на југ, у земље источних Алпи и чак до западне Крањске. У Босни, срцу Јужног Оловенства, археологија показује, да се ни једно неолитско насеље није продужило у доба бронзе, али да је већина насеља из ове епохе продужило живот прелазом у перијод раног железа. Постепено су се изгладиле противности између аутохтона и освајача. Лубање, нађене у сојеничким насељима на реци Уни (Рипач код Бихаћа) и: на Сави (Доња Долина, код Бос. Прадишке) показују екстремно доликефалне облике, док је само једна лубања мезокгфална. У положају