Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИЛИРИ

завршило преисториско гвоздено доба у Илирику, те његов опис може важити за ту епоху само у случају ако нису Келти донели плаву комплексију међу И.: у осталом је доста вероватно, да је Гален црпао материјал. и податке за своје списе из старих грчких писаца, нарочито из "круга перипатетичке школе, из 4 и 3 века “пре XD. : Да је међу европским народима потрајао више векова мир, без сваке сумње би Италија, својом развијеном · цивилизацијом, утиснула печат Илирику. Но Келти су омогућили културу Ба Тепе, сеобама, побеђивањем, и поплављањем туђих народа. Најпре је келтски утицај преобразио старију културу у западној и јужној Немачкој, затим у источним Алпима, и напослетку у ШИлирику. У шрвој половини 4 века пре Хр. појавили су се Келти у северном Илирику, а одатле су продрли у Македонију, Јеладу, и чак у Малу Азију, под именом Галата. Келтеки освајачи основали су варош Noviodunum, Ha Кршком Шољу у Крањској, и већ рано, у 4 веку, упали су у Босну и Херцеговину, и проузроковали велика комешања међу тамошњим И. племенима. Побеђени И. Аутаријати иселили су се у слив јужне Мораве, и напали су одавде на Александра Великог (335). 'Келтске насеобине у дапашњој Херцеговини, особито у долини Неретве, биле су толико јаке, да им се још и крајем 2 века после Хр. није затро траг, јер на надгробним каменима налазе се, поред И., и келтска. имена. Сеоба Келта. у југоисточном правцу наставила се и после смрти Александра Великог, и они су једног дана осванули пред самим делфиским храмом, Јеладе. И ако су се Келти у Илирику населили у великој множини, њихова Ба Тепе, цивилизација није потпуно освојила терен, савладавши домаћу цивилизацију гвозденог доба, већ је у источним Алпима и у земљама, динарског тореког система постала. т. зв. »илиреско-келтска« индустрија. Најважније налазиште La Тепе, доба јесу: Шмихел код Постојне, Идриа у Горици, Прозор код Оточца, Сански Мост, Језерине, Градац код“ Лесковца и горњи слој налазишта Винче код Ђеограда. Остатци људских скелета откривени су на три места, у Језеринама, на десној обали Уне (6 км од Бихаћа), на Витлу код Шрозора (Лика) и у Винчи. У некрополи Језерине, где су отворена свега 553 гроба, констатовано је 59% случаја спаљивања. (Овега имамо из Ла Ген доба, на тлу Илирика, 11 лубања, и то 3 долихокефалне, 92 мезокефалне и 6 брахикефалне (54:5%), а то карактерише становништво овог доба као већином брахикефално и састављено од најмање два или три главна, сасвим различита расна елемента. Римека. владавина над Илиријом није имала последица само у језичном и културном погледу, него и у антрополошком.

Није то била елементарна сеоба Италика на источну обалу Јадрана, али је војна и цивилна администрација полако инфилтрирала старо становништво туђом крвљу. нарочито уз Дунав. У Илирику су служиле највише кохорте, рекрутоване у Сирији, Малој Азији, Хиспанији, Криту и т. д., а то је значило углавном инфилтрацију староседилаца крвљу медитеранаца, и појачање старог еврафриканског елемента. Римске легије и ауксилијарне кохорте остајале су обично на истом месту дуг низ година, а војник је био обвезан да служи по 20 и 25 година, и врло се ретко враћао кући. Тако су многи из Сирије и Хиспаније основали породице и домове у Илирику. Подунавска војска била је састављена највише из војника медитеранске расе, који су говорили семитеки, иберски, келтски или грчки, а споразумевали се међусобно на латинском језику. Бракови И. жена с овим војницима појачали су крв. неолитских Шелазга, и зато није чудо, што налазимо у римско доба по неким варошима Илирика, нарочито у пристаништима ~ Далмације, телесне остатке долихокефалног становништва, Ca скромним капацитетом ~ лубање. Од 7 лубања из старо-хришћанске басилике у (Оалони (Солин, код Сплита), вероватно из доба цара Диоклецијана четири лубање су долихокефалне (шсесез сгапи: 704, 71:4 707, 74-1), две мезокефалне (80:2). У морфолошком – погледу ове су лубање, углавном, долихоидне, различите висине, и нагињу нанокефалији, имају ниско положено чело, пљоснато теме и натраг извучена крила у позадини великог мозга. Горња се вилица одликује високим алвеоларним делом и размакнутим ижечним луковима {Index fronto-iugalis: 69:7), Rok је алвеоларни део лица прогнатан. Ове то опомиње на еврафриканску расу. Лубање из Емоне (Љубљане), из 2 и 3 века после Хр., врло варирају по облику, но углавном су долихоидне, те превлађује мезокефалија: две долихокефалне (индекс лубање 79:1, 74:2), четири мезокефалне (759, 78'5, 77'1, 78'5), две брахикефалне '(80:9, 88:19). Шрема основном цртежу {norma уегНсац), ови Крањци из доба римских царева имали су већином овоидне и елипсоидне, а уз TO и сфеноидалне и платикефалне главе.

Сасвим друкчије развијале су се физиоетнолошке прилике код становништва у брдовитој унутрашњости Илирика, куда су мало долазили Италици и други народи, јер се овде расни амалгам народа развијао према ембриолошким законима наслеђа, без нових утицаја и нових поремећаја. Лубање из римеког доба у налазиштима: Столац код Мостара, Ходбина у Херцеговини, Липа код Лијевна, Градац код Неума, Цатићи код Високог и Зеница, показују, да је становништво Босне и Херцеговине било већином краткоглаво. Од 23 лубање само су три (дакле 13:04%)