Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИНДУСТРИЈА ДРВА

рукама (више од 100), а осим тога има око 20 друштава. Исто толики број предузећа бави се прерађивањем струганог дрвета. Шриватна индустриска предузећа, већим су делом стара породична предузећа, која прелазе у наслетство од оца на сина. После уједињења почела су се и та приватна предузећа претварати у акционарска друштва, да што боље заштите своје интересе. Капитал тих дионичарских друштава веома је мали, те се то проводи у форми у бившој Аустрији обичајних друштава са ограниченим ~ јамством, која се редовно састоје од неколицине људи.

Уз велике стругаре постоје ова индустриска предузећа: за шаркете (8), сандука (3), бачава из меканог дрвета (4), фабрика за покућство (21), покућства из савијеног дрвета (6), ципеларских калупа (3), ципеларских клинаца (3), фабрика кровне лепенке (7), тесарске робе (7), пета за женске ципеле (1), жигица (1), импрегнације дрва (1), гласовира (1), танина (5), чачкалица (1), решета (1), дестилације аришевог уља (1).

Буковог угљена извози се на тодину најмање око 2—3 хиљаде вагона.

Србија. Површина шума у (Србији рачуна се да изноеви око 2,000.000 ха, или 31% целе површиче Србије. Од већих индустриских шредузећа дрвета ваља споменути: Прометну Банку у Београду, која искоришћава шо уговору 600.000 кубних метара дрва у државној шуми Тара, Црни Врх и Звезда (уговор истиче 1939): Божа. Јеличић из Бруса, који годишње сече 12.000 кубних метара дрва у државној шуми на Копаонику (уговор истиче 1930); Друштво Звечан из Косовске Митровице, које 'сече годишње 20.000 кубних метара дрва. (уговор истиче 1938). Екеплоатација, Шума, Д. Д. у Крушевцу подигла је велику парну стругару.

У новије време у Србији се И. Д. брзо развија. У свему има око 30 великих струтара парних и електричних и врло велики број малих стругара поточара. Осим тога лостоје још и ова предувећа: столарска, фабрика, (12), завод за, импрегнацију букових прагова у Крушевцу, фабрика бачава, (1), фабрика кола (8), фабрика паркета (1), фабрика калуша (2), плетења кошара, (3), сита и решета (4). Иначе је у (Србији више развијен кућевни дрвни обрт, као качарски који производи каце за сир, купус, шљиве, бурад 'за воду, пекмез и друго, као и остале сеоске потрешштине: кола, корпе, наћве, виле, лопате, држалице и слично.

Хрватска и Олавоншија. Трговина с дрветом је овде најстарија 'и највише развијена. То долази не само, што се ту налазе најбогатије храстове шуме, него и од теографског положаја Хрватске и (Славоније, која је, у непосредном додиру са суседном Италијом, развијала са њом трговачке односе од најстаријих времена до

данас. Дрво из шума Далмације и Приморја било је од најстаријих времена до данас трговачки артикал првог реда.

У Приморју води наш народ више од хиљаду година жилаву борбу са Италијом за своју економску и националну слободу. У средишту те борбе леже наше шуме, наше дрво, на ком Италија оскудева од када постоји. Та борба за дрво била је најжилавија sa млетачке републике. Република је за грађење своје трговачке и ратне флоте и за подизање зграда требала много дрвета; добављала та је из шума нашег Приморја, или силом или по уговорима (сењеко-млетачки уговор из 19248). У 14 веку седео је у Оењу млетачки консул, који је надзиравао извршење тог уговора између млетачког дужда и господара Сења, кнезова Франкопана. По том уговору плаћала се за извезено дрво нека врста извозне царине од 5% вредности, а код товарења весала плаћало се 15% из-

вознине. — Те таксе Ba извезено дрво сачињавале су знатан део прихода кнезова Франкопана.

Шодатци о површини шума у Истри, Далмацији и Приморју из 15 века (износила је око 350.000) доказују, да је у оно доба данашње голо камење било покривено шумама. — Око половине 16 века било је у Далмацији врло мало становништва, јер је оно изгинуло у честим ратовима с Турцима. Да томе злу доскоче, почели су Млечићи наговарати наш живаљ из Босне, да се насели у Далмацији око градова, дајући му земљу, пашњаке и шуме. Народ, који је тај позив послушао и у Далмацију дошао, познат је под именом ускока. Ускоци су морали републици давати даћу, под именом егђаНсо, и признати врховно госпотетво републике. На свој начин и у своју корист умели су Млечани у шумама Далмације стећи право бесплатне сече дрва, које се право звало резерва. Шоред тога су захтевали да народ дрво сече и да га довози до обале. За народ је то био велики терет, зато је почео шуму сећи, палити и крчити.

Трговина са дрветом развијала се од давнине на разним тачкама Јадрана, поглавито на његовом горњем делу, који је добрим путевима био везан са унутрашњошћу све до Загреба. Углавном се извозило мекано 'дрво, нешто буковине и дрвени угаљ. Џа и немачка управа у Крајини је подизала складишта дрва у Kpaљевици, Ов. Јурју, Јабланцу и др.

Главни путеви, по којима се дрво извозило, били су ови: 1805—1809 израдио је генерал Филип барун Вукасовић одличну Лујзинску цесту (10 м) од Карловца преко Делница, Локава и Јелења до Реке, ремек дело техничке вештине. 1878 изграђена је знаменита Рудолфова цеста (»Рудолфина«) од Новог Винодолског преко Јасеника у Огулин. 1732 израдио је цар Карло МТ цесту од Реке на Бакар, Фужине, Мркопаљ, Карловац (» Каролина «).

— 42 — ~