Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МРТВИ (ДУШЕ МРТВИХ)

наопако, да се М. неби видео у огледалу и после се враћао за својом сликом. IIOнегде се прозори отворе тек кад се М. носи на покопање, да би душа слетела на крст и отпратила своје тело до гробља. При умирању лакше се растаје душа са телом код човека, који је живео поштено и праведно, нето код људи грешних. Код њих се, особито код оних, који су се за живота теже огрешили о праведност, 46сто душа чак и не може да одели од тела све дотле, док се неправда не поправи или дотични не призна свој грех, на пр. тиме, што чини да се донесе камен, којим је померио међу свога комшије, или теразије, на којима је криво мерио, или, ако је био зеленаш и тврдица, кључеви, којима. је закључавао криво стечено благо и '. д.

Одмах после издахнућа пази се добро хоће ли пролетети каква лептирица, а ако је виде кажу: »Ено му душа!«. На неким местима се верује, јамачно, више хришћанским утицајем, да душе праведника остављају своја телеса у облику голуба, а могу их видети само чељад, која нису грешна.

Кад се душа растала са телом, остаје она, према општем народном веровању, на, земљи још четрдесет дана, и обилази сва места, куда је ишла и за живота. Према неким версијама, она борави у шуми, води, мору, у вишим ваздушним сферама, па у облацима, на звездама, сунцу и месецу. На основу веровања, да се душе преминулих, бар прво време после смрти, баве у околини, одакле су пошле на други свет, настао је, исто тако опште познат и раширен обичај, да се на столу у соби, одакле је М. изнет и сахрањен, нарочито првих неколико ноћи, оставља воде, вина, хлеба, колача, меса, негде само неколико зрна пшенице или брашна, да душа, када ту наиђе, нађе што за јело и пиће. У неким местима то се оставља, на гробу, и то обично јела, која. је Покојник најрадије јео. Кад душа ту наиђе и свега нађе, блатосиља укућане, а кад ништа не затече, онда их, кажу, проклиње, и зато се обично много на то пази. Џо неко још за живота нареди да му се, кад умре, уз тело постави нешто јела и пића. Понегде је обичај да се М. меће код главе: пвеће, воће и др. дарови. Ако неко 'умре у доба, кад се у задрузи кољу свиње или „друга која домаћа, животиња, онда се понесе и део покојнику на гроб, обично бубрег, и закопа се редовно украј крста. Ажо је доба воћу, онда се меће воћа, ако је о вашару или о коме већем празнику, онда медени колачи и др.

У неким нашим крајевима има обичај да се покојнику у џеп, или иначе у сандук или гроб поред њега, стави новаца, што подсећа на аналогно веровање старих, и неких млађих народа са природном религијом, у превожење душа преко реке у подземном свету и плаћање тога

— 898 —

прелаза оболом. То, јамачно, још из природнорелигиских времена наслеђено предање живи у нашем народу некако контаминовано са хришћанским назорима и учењем, како на пр. сваку душу на оном свету дочека Св. Аранђео (или који други светитељ), па на теравије мери добра и зла Дела њена. После тога мерења упућује сваку душу у рај, до кота води пут само преко пакла. Души, којој су код мерења претегла добра дела, прави се мост преко пакла довољно широк и она лако

пређе у рај, док оној, код које је однело.

превагу зло живљење, начини се мост узан као длака и она неминовно пада у пакао. У вези са тим веровањем о прелажењу преко моста стоји, вероватно, и доста чест обичај да се М. одвежу ноге, т. ј. ваљда, да се лакше изује и да слободније може прелазити преко моста. (Сем тога, према веровању нашег народа, пут душе на онај свет је дуг и заобилазан, води кроз многе и тешке кланце, где је дочекују зли, нечисти духови, ђаволи, који је маме: »Ходи к нама, наша душо!«, а она треба да одговори: »Ваша, нисам, нит ћу вама, божја јесам, идем Богу«. Да се ти предели, куда пролази душа, представљају тамним и мрачним, сведочи и обичај стављања свећа уз мртваца, »да не пође душа покојникова на други свет у тами«. У вези с тим има обичај, да кад, рецимо, мајка покојника или покојнице некоме пружи какав дар, па рекне: »Да се види на оном свету пред мојом Станијом (или како је већ пок. име)«, они што примају дар, пољубе га и одговоре: »Да. јој се види; Бог да је прости!«

Место, где душа приспева после смрти, је рај или пакао. Према народном представљању, рај је на небу пред божјим престолом, има облик лепе градине, пуне цвећа, воћа и свакога добра, по којој шетају праведници и слушају анђеоско певање и играње, док је пакао под земљом, под нашим ногама, у облику мрачне рупе, пуне змија, шкорпија, јакрепа и друтих гадних животиња, у којој непрестано кључа врела смрдљива вода и загушљиви огањ, у коме се вечно муче грешници. Према једнима, душу дочекује на ономе свету родбина и пријатељи, са којима се она поздравља, испоручује поздраве и поруке са овога света, после чега се седа за златну трпезу и ту се часте. Према другима, на оном свету нико никог не познаје, ни отац сина, ни кћи мајку, само што могу познати прво дете и оно њих, дочим друге не (»Тамо све мотља и врије«). Једино у рају се нешто познају међусобно, а у паклу не, јер је тамо све једно против другоме »ко ковзји рови«.

Паклене муке душа, које тамо приспеју, представљају се различно. Негде држе да, ђаволи кувају душе у котлу, негде да оне живе торе, а догорети не могу. Ко је на пр. убио човека, томе горе руке до рамена, ко је крао или преотимао туђе,

Ћ i

зрна ak Ada ab di Aa Baka kayak