Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МРНАВИЋ ИВАН ТОМНО, историк и песник (7/2 1580, Шибеник — 1/4 1637 (9), Рим). Био је пореклом из Босне. Прве је школе учио у родноме месту, а 1597 налазио се већ у Риму, где је био језуитски стипендиста. У Риму се истакао на књижевном пољу, па је показао велике амбиције да постане историчар. 1606 био је у Шибенику, као каноник столне цркве. Ушао је врло брзо у јавни живот Далмације, и учествовао је у раду око издавања хрватских тлагтољичких црквених књига. Ради тога посла био је у Риму 1614—1615 и 1619. 1627 наименован је за загребачког каноника, а 1631 за насловног босанског бискупа. Често је долазио у Затреб, ma се, због амбиција да постане затребачки бискуп, одрекао части звања 60санског бискупа. Постоји версија, да. је М. од свог супарника, загребачког протукандидата, отрован.

Поред својих многобројних расправа у хрватској историографији, М. ипак није оставио никаква већег трага. Једино је знатан по својој необичној тежњи за генеалошким испитивањима, и доказивањима, ствари, које нису никад постајале. Чак је и активно фалсификовао историју. ЊеTOBa Vita Justiniani, 8& Kora је хтео доказати, да је Словенин, да се звао Управда, а жена му Божидара, мати Биљеница, а отац Исток, завела је науку, и требало је готово два века, да се тај фалсификат открије и докаже. И иначе је М. познат са нечасне стране, јер је добро дело А. Вранчића Vita Berislavi Bosnensis, episcopi Vesprimensis, Dalmatiae, Croatiae, Slavoniae, Bosnaeque Бал штампао у Венецији 1620 под својим именом. Фалсификат буле папе Силвестра П од 27/3 1000 (којом папа даје угарском краљу Стевану 1 уз круну и право именовања бискупа и оснивања нових бискупија), а нарочито тлатољског псалтира тобожњег рапског клерика Николе од 1222 (којим је хтео доказати порекло тлатољице од Ов. Јеронима), утврдили су само интересантност М. физиономије у развитку хрватске историографије. ;

Занимљива су М. тенеалошка, фалсификовања, да би што више прославио своју породицу, коју је доводио у везу са Немањићима, са краљем Вукашином Мрњавчевићем, Матијом Корвином, Скендер-бе-

. TOM, Петром Бериславићем. И у историји

хрватске литературе биће такође М. име забележено са неколико покушаја. Тако драма Османшћица (у 5 чинова) (Рим, 1631), Кивот Магдалене од кнезов Зирова, (Рим, 1626), а уједно и неколико превода, с талијанског.

Литература: А. Џавић, Иван Томко Мрнавић (Рад, 33); Ф. Шишић, Како је цар Јустинијан постао Славен; Иван 'Томко Мрнавић (Наставни Вјесник, 9, 1901, св. 2, 3, 4); Б. Водник, Повјест хрватске књижевности, 1 (1913, 261—9263).

В. Новак.

*

МРТВИ (ДУШЕ МРТВИХ)

МРЊАВЧЕВИЋИ потичу можда од казнаца Мрњана, који се око 1280 спомиње у Требињу као благајник краљице Јелене, удовице краља, Уроша 1. Утљеша, доцнији деспот, био је око 1346 царски намесник у том крају. Породицу је дигао Вукашин, доцније краљ, који је 1350 био жупан у прилепској области. Ту је његова породица ухватила тлавни корен и одатле се ширила, кроз тотово целу Македонију. Вукашинова сина и наследника Марка народна традиција признаје као јунака од Прилепа града. Народно предање и неколико народних песама наводе М. као осниваче и господаре Скадра, али историја зна само, да је Оливера, кћи краља, Вукашина, била удата за скадарског господара Ђуру Балшића. — Народно предање товори о три брата М., о Вукашину, Утљеши и Гојку, али историја не зна поуздано ништа о трећем и најмлађем брату. — Главне задужбине породице М. су у Прилепу и у близини Скопља. Марков манастир (CB. Димитрија очуван је све до данас. Њега је почео зидати, односно 00нављати Вукашин. Андрија, други син Вукашинов, подигао | је манастир CB. Андрије на реци Трески. Од синова, краља Вукашина познати су славни Марко, затим Андрија и Димитрије, док је четврти, | Иваниш, недовољно сигуран. После Вукашинове погибије на Марици (1371), наследио та је Марко као тур ски васал, а, после Маркове погибије на Ровинама, (1394), притисли су Турци потпуно његову државу. Иза Маркове смрти дошла, су браћа Андрија и Димитрије у Дубровник, да приме заоставштину очеву, а одатле су отишли у Мађарску, краљу Сигисмунду. Димитрије се помиње до 1407 у мађарској служби чешће пута као посланих. у разним мисијама, а најпосле као жупан зарандске жупаније и кастелан Вилагоша, ВБ. Ћоровић.

МРСИЊ-ГРАД. БВ. Кореница 9. МРТВИ. БВ. Култ мртвих.

МРТВИ (ДУШЕ МРТВИХ). Уз врло ретке, изузетне појаве наш народ верује да човек, односно човечја душа, живи и после смрти. Како он замишља тај живот, најбоље се види из тога, што он прича и верује, како се човечја душа дели од тела, каква изгледа, о њеном путовању на други свет, о изгледу тога другог света, тде долазе душе М., и о њиховом животу и занимању на другом свету.

Скоро је општа појава и обичај у свим нашим крајевима код простог света да, кад неко у кући умре, отворе проворе и врата, да душа изађе. Ако се међутим, пошто се провори опет позатварају, душа. врати натраг у кућу, мора она ту чекати, све док се мртвац не понесе у гробље, јер она друкче из куће не излази него или на провор или на врата. Кад се прозори повзатварају, окрену се сва огледала.

—— 997 — - 57