Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

(пијаниста), Нико Штритоф (пијаниста), Јос. Ведрал (виолиниста).

Њима се придружују организатори и диригенти: Марко Бајук, Иван Брезовшек, Др. Јос. Черин, Антон Ферстер, Фран Гербић, Игнације Хладник, Матеј Хубад, Даворин Јенко, Др. Фран Кимовец, Др. Павле Козина, Зорко Преловец, Станко Премрл и др.

Сопетвено израђивање музикалних инструмената имали су Словенци већ одавно. Историски податци нас воде у 17 век, а вероватно су били неки наши домаћи синови већ и пре тога самостални градитељи музикалних инструмената. Најстарије црквене оргуље су из 1649 (Томо Круег Ктиедћ из Љубљане), друге су Ив. Фалерове (ЕаПег) из 1680. Знаменит и у свету је познат Фр. Ксав. Крижман, који је у 18 веку поставио више оргуља, највеће у От. Флоријану у Горњој Аустрији. У новије доба имамо израђиваче оргуља: Фран Горшић, Иван Милавепц, браћа Зупан (у Кропи и у Камној Горици), Јан. Кухар у Корушкој, Иван Генешек, Иван Наракс, Јос. Брандл у Штајерској и мното осталих. У Љубљани је живео у првој половини 19 века чак и фабрикант клавира А. Битенц, а у Полховом Градецу радио. је музичке инструменте Антон Рихар. Данас нема ниједне гране М. уметности, коју Словенци не проучавају и не нетују. Ј. Манлауали.

ОСрпека М. Почетак стварања српске државе у 19 веку, у коме је национална струја долазила сваким даном све до веher израза, означио је и правац, којим се има кретати и наша уметничка М. у своMC стваралачком одушевљењу. ~ Правац националног музичког израза, који“ је, као такав, доносио музичкој уметности увек нове и свеже музичке елементе, стављен је као идеал још од првих музичких раденика нашега племена, и генерације које су дошле после првога нашег музичара, Корнелија Станковића, тежиле су, свака према својим силама, остварењу овога, идеала. Ако се узме у обзир да ми пре Корнелија Станковића нисмо имали људе који су се бавили М., као ни неке освештане музичке традиције, онда треба признати, да период од осамдесет година, колико има, од почетка рада првога Србина. композитора, није довољан да се дође до једног специфично нашег музичког израза у уметничкој М., али то никако не значи да се главне линије наше музичке карактеристике већ сада јасно не опажају. Као генетичка целина, југословенска модерна. М. још није добила одговарајући расни израз у потпуности, а који би је, као такву одмах и непосредно и означавао. Носећи на себи све одлике племенске, верске и културне прошлости, југословенска модерна М. тек израђује себе и

МУЗИКА

свој стил и, оснивајући своје тежње на побројаним одликама, крчи себи пут, обе-

. лежавајући га својим посебним музичким

карактеристикама, које су већ данас тако јасно оцртане. И све што се односи на југословенску савремену уметничку М. у опште, односи се и на њен српски део посебно.

На музичка схватања појединих крајева словенскога југа од битног су утицаја теографски положаји и културни центри, под које су поједини крајеви потпадали, и којима се морају, донекле, приписати и разноврсности, којима се одликује југословенска, савремена М. у опште, а њен српски део напосе.

Ако погледамо у нашу историску прошлост, добрим делом трагичну и тужну, видећемо, да национална свест код свих делова нашега народа није увек доминирала у његовим културним стварањима. Отуда и факат, да су многи наши центри били само епигтони културно-уметничких настојања културних центара других народа, али не и дентри који су стварали своју културу и уметност. Дуг би био низ ових набрајања, али је он потпуно схватљив, кад се има на уму, да сва племена

нашега народа нису проживела национа-

дизам у културно-уметничком и политичком смислу у исто доба, и да је, услед тога, утицај немачке и романске културе и уметничких тежњи био, за дуги низ година, у појединим крајевима нашега народа, доминантан. Ако се игде ово да ва пазити то је у М. Није то давно било да су западни крајеви нашега народа били у музичком погледу под утицајем талијанским и немачким, те је према томе музички национализам, у тим крајевима, тек сада добио полета и снагу, док су јужни и источни крајеви, услед остварења државне и политичке слободе, замах. национализма, у свима гранама културног и уметничког делања, осетили одмах и спонтано. Наравно да резултати тога струјања, нису могли одмах бити велики, али је главно, да су сва уметничка и културна настојања била њиме руковођена. Треба се само сетити, да су музичке идеје у српском делу нашега народа биле, од самог почетка музичког буђења и живота, т. ј. од Корнелија Отанковића, засноване Ha националном тлу, док су покушаји Baтрослава Лисинског, да музику у хрватском делу нашега народа баци на народно тло, остали без великог успеха све до почетка, овога века. Исти је случај и у словеначком делу нашега народа, у коме се народном мелосу почела обраћати пажња, тек при крају прошлога, века. Напослетку, слободном и великом замаху националног стремљења у култури и уметности могуће је прићи само онда, када су националне, политичке и државне аспирације задовољене, а што све није био случај, у опште говорећи, до свршетка. Светскога Рата, крајем 1918. i ~

— 907 —