Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

хорских и соло-песама, дају доказа о активности ове генерадије.

Генерација, која ступа за овом, а. којој припадају: Петар Коњовић, Милоје Милојевић, Стеван Христић, Коста Манојловић, тежи решавању проблема савременог нашег музичког схватања, које национа-

лизам има, у многоме, као основу. Дела

већега обима, као и свих поља музичкога рада, долазе са овом генерацијом на погорницу музичког живота, и носе на себи све одлике композитора, као и школа, којима припадају. Ова генерација ступа смелије у решавању свих постављених музичких наших проблема, а напосе мелодиског и хармонског, и ослањајући се на националне музичке карактеристике, кад мање кад више, даје дела, која су корак ближе остварењу онога нашег у музици. И ако је сваки од торњих композитора мање више индивидуалан, ипак се може утврдити, да док Христић по своме осећању припада више романској музичкој школи, остала тројица су ближи руској и немачкој. Док код Христића избија више лирски карактер, код осталих је драмски израз претежно јачи.

Ова генерадија је, по својој активности, врло плодна и опере: Милошева женидба, Сутон, као и симфониска и вокално-инструментална дела: Васкрсење, Данило и Оимонида, Прометеј, На рјеках вавилонских, Омрт мајке Југовића, Оимфониске варијације; камермузичка дела: Симфониска фантазија, Орпска игра, Псалам, Гудачки квартет и квинтет, композиције за клавир и велики број соло песама, за глас и клавир, народних и уметничких, продукат су ове тенерације, која у њима, кад мање кад више, пројављује нашу националну музичку карактеристику. Дати о свима овим композиторима, суд и сувише је рано, али њихова велика активност је доказ и њихове тежње да се дође, што пре, до нашег музичког израза, који би као такав нашао признање и на страни.

Са овом генерацијом долази до јачет израза и музичка критика и литература. Српски Књижевни Гласник, Мисао, Нова, Европа, Летопис Матице СОрпске, Звезда и други часописи, као и дневни листови, доносе њихове музичке критике, које за музичко васпитање масе много значе.

И концертни живот са овом тенерацијом, као и оном испред ње, почиње јаче да пулзира. Камермузичко Удружење, Филхармонија, Народни Консерваторијум, популарна музичка предавања са концертним делом везани су за ове генерације. И док је она прва и најстарија тенерација имала дужност и идеал да нашш музички живот упути правилним путем оснивајући 1899 Прву Српску Музичку Школу, дотле су генерације за њом имале путеве већ у неколико утрвене, а које је требало само даље крчити.

И данашњи наш музички подмладак, који се школовао и школује на страни,

МУЗИКА

Михаило Вукдратовић, Миливоје Црвчанин, Јован Бандур, Бингулац, Предраг Милошевић, задахнут националним музичким осећањем, ради у духу торњих идеала, припадајући, у техничком погледу, разним школама, али имајући, углавном, све одлике словенског начина мишљења, у М. Главно је да се изашло из вокалног домена и ушло у велико поље музичког стваралаштва.

Развитку наше савремене М. помажу, у многоме, и наши репродуктивни музичари, у које долазе: тђе Бинички, Милојевић, Аталоновић, Докић-Ђурковић, Крстић, Несторовић, Радовановић, Винавер, тце: (СОтаматовић, Михаиловић, Поповић, Шафарик, Пауновић и m. Станчић, Младен Јовановић, Милан Јовановић-Браца, Пера Стојановић, Ј. Зорко, Јовановић, 'Т0мић и други, који, као концертни и оперски певачи, виртуози и педагози, раде у музичким школама, опери и другим институцијама. Две музичке школе: Прва Орпска Музичка Школа, основана од Првог Београдског Певачког Друштва, и От. Мокрањца, Цветка Манојловића и СОташе Биничког, данашња, субвенционисана Музичка. Школа у Београду, и Музичка Школа Отанковић васпитају преко хиљаду ученика. У. овим се школама ствара будућа музичка, наша публика, као и будући наш музички подмладак.

Стварање Музичког Музеја, који је 1925 основало Прво Београдско Певачко Друштво, један је доказ више плодног музичког делања у српском делу југословенског народа. К. Манојловић.

Орпека народна црквена M. Са пријемом хришћанства у 9 веку, Орби су примили од Византинаца и цео црквени култ, који је имао грчке особине. И црквена музика била је трчка. Временом је та музика добијала, особине српске расе. Но колико се она еманциповала од свог извора, није до данас критички утврђено. Упоређујући данашње наше црквено певање са грчким видимо јасно, да прво има своје порекло у другоме, али шта је управо српско а шта грчко, то је ствар компаративних студија оба певања.

Џрви историски податак, на основу кота можемо закључити да је још у прво доба хришћанства постајало и српеко певање, које се разликовало од грчког и певања других православних народа, налази се у Животу Ов. Симеуна од Ов. Саве. Описујући опело Мемањино у Хиландару, он вели: »Мнози језици тотда, придоше поклонити се јему и с великоју почастију одати пеније, певше прво Грци, потом Иверије, таже Руси, по Русех Блгарије, потом паки ми, јегово стадо совокушпљеније.« Нићифор Дучић је изнео једну стихиру у нотама хиландарског појања, из Србуље на пергаменту, српске реценсије. Из

— 909 —