Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МУЗИКА

тога се види, да су и у српској цркви били у употреби извесни нотни знади, који су грчког порекла. У »Начала, на музикалном пенију«, како гласи натпис једне музичке теорије, а. које је листове нашао (. Димитријевић у Хиландару, налазимо 27 разних знакова са примерима неких црквених песама и вежбања. Ови знаци означавају мелодиска и ритмичка кретања, а теорију њихову нашли смо у осмогласнику и страном пенију, које је 1847 штампао у Букурешту Николај 'Грандафилов СОливненац. Ова теорија показује, да су ови знаци из грчке семиографије, и да су она три знака, која су се у Србији одржала до последњих деценија прошлота века, вероватно грчког порекла. Проф. Разумовски у своме делу Церковпоје пјеније Росији, вели, да јужно-руска, црква има неколико историских података о српском напеву. Још у 15 веку кијевски митрополит позвао је Глигорија Цамблака, игумана манастира Дечана, да дође у Русију. Он се славио знањем црквеног

певања и проповедањем, а саставио је и

стихиру на Успење Богородице, која се пева на свих 8 гласова. У половини 16 века Лавовско Галициско Браство послало је четири дечка у Молдавију, да изуче трчки и српски напев. Великоруска се црква упознала са српским напевом у другој половини 17 века, 2 у то се време налазио у Москви и српеки митрополит. На нотама на линијама, из 1652, налази се српски каноник т.ј. причастен српскога напџева. Барски, који је слушао српско певање на Атонској Гори, налази, да српски напев није дуг. Он вели: »Атонски Орби, при правилу певају српским напевом, који је кратак. Недељом и шрааником на српском језику певају грчке гласове врло складно и полако«. По њему се српско певање састоји из кратких напева, док је грчко певање развучено, што све иде у прилог различности и карактеристике српског певања.

По нашем мишљењу разлог за, еманципадшију српског црквеног певања од грч ког треба тражити у следећем.

Уколико се српски државни центар помицао са југа на север, културни су центри били све северније. Тако имамо факт: да су Беч и Пешта били, једно време, центри српске културе. Но са стварањем државе, они су се наново спуштали на југ. У томе померању и удаљавању од трчких културних центара, као и у додиру са западним народима треба тражити и разлику између грчког и српског црквеног певања до данас, која је, неоспорно, већа на северу него на југу, односно у Хиландару.

Оеобом Орба под Чарнојевићем (1690), крајеви преко Дунава и Оаве насељени су нашим елементом, који се, кренут тамо негде од Метохије и Косова, нашао бачен до Кикинде, па и даље. Београд и Карловци добили су улогу културних

= 910.

центара, који су се, услед политичких дотађаја, померали на север, да би се после опет вратили на југ.

1713 дошао је у Београд за митрополита, а 7/2 1726 изабран је од српског народног сабора за карловачко-београдског митрополита Мојсије Петровић. Јован Рајић у свом Точноје изображеније катихисма, писаном 1793, вели, да кад је Мојсије дошао за митрополита у Београд старао се и за певање. Рајић пише: »Но добри (тај) пастир ни тиме се није задовољио, него изволи још потрудити се, да и црквено славословје тече чином устројено и благољепно. Ради тога доведе из CB. Горе јеромонаха Анатолија, искуснота псалта (певача), и устроји у Београду грчку школу, из које је по времену узи-. мао јуноше са добрим гласом, које је онај псалт научио појати по грчкој псалмоди, числом довољне, чиме је цркву изредно увесељавао. И тако распространившу се грчку пјенију свуда, преста српско пјеније сасвим, тако, да се данас једва чује.« Из извештаја егзарха Максима Рајковића дознајемо, да 1733 неки свештеници знају »простачки појати«, неки »ерпски« а неки »да не знају ништа појати«. Из овога се јасно види, да је у 18 веку била разлика између српског и грчког певања, као и борба за егзистенцију једнога и другога.

1794 патријарх Отратимировић основао је у Карловцима богословски семинар, одредивши му за наставника певања архимандрита Крстића, који је први почео да прибира и негује српско црквено певање. 1797 довео је он најбољега певача у то доба, Дионисија Чупића, који је свој начин певања увео у школу. Како је њеTOBO певање било врло отегнуто то га, Ha жељу патријарха, доцније скрати Јеротеј Мутибарић, доцније далматински владика, на данашњи облик. Из овога се јасно види, да је певање било подложено променама. До данас се још није одредило, колико је у православном српском црквеном певању остало грчког, а шта је у њему српско. ~“ Све до сад црквене мелодије српске православне цркве нису биле забележене модерним нотним знацима, који су на западу већ одавно били у употреби, јер међу Орбима није било човека, који би се одао музици као професији, и који би, схвативши културну вредност црквених мелодија, свога народа, узео да их бележи и сачува од пропасти и заборава.

Целокупно црквено певање српске православне цркве дели се на 8 разних гласова, који иду редом један за другим у току године, као и у грчкој цркви. Осмотласником се назива црквена књига, која садржи све непроменљиве песме, што се певају у очи недеље и на саму недељу. Осмогласник садржи само »мало« или »кратко певање«, што значи, да на свакоме слогу може да буде мелодија од једнога маха. У т. зв. »етрано пјеније« иду