Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МУЗИКА

'данас код фратара у Хвару, сведоче, да је у нашим приморским крајевима из“међу 10 и 12 века била добро позната ондашња теоретска музичка култура. Ђећ од 16 века био је у Хвару посебни учитељ за хорално певање, ~ изгледа да је та култура била не само чврста, јер је Секундо Бруњоли из Дубровника у 16 веку написао за свештенике нарочити упут у хорално певање, него и разграната, јер су бискупи у својим визитацијама о тТоме“ водили рачуна тако, да је задарски бискуп. Робобело 1500 у цркви у Крку нашао три. антифонарија, 4 градуала, 2 псалмистара и 1 инвитаториј. Готово у исто доба по сведочанству Panna {(Razzia 1588) свечано се вечерње око Св. Влаха у Дубровнику величало хоралним певањем псалма и антифона. После овог златног доба грегоријевске музике у нашим приморским крајевима, споменици су све ређи и све даљи од праве традиције. Из'тледа, да је, услед развитка опере и надмоћи профане музике по целој Италији, и по нашим обалама почела нагло опадати грегоријевска музичка култура. Док је по нашим приморским странама, грегоријевско певање почело опадати, оно се, очито под утицајем севера, почело уводити у и око загребачке бискупије. Овај се утицај види у још довољно непроученом Готском Антифонару, ваљда из прве половине 16 века, а писан је свакако у подручју павлинског реда, који је деловао не само у Хрватској, него и у Утарској и у Пољској. Напротив о Павлинској песмарици из 1644 сигурно се може тврдити, да је писана у крајевима садање уже Хрватске, и да има текстова и напева, који су узети из опште католичке средњевековне · химнологије. Ова. песмарица представља стање црквеног п6вања у овим странама на међи између 16 и 17 века, те сведочи о добро постављеном темељу ове културе. Још важнију слику пружа Сићага остосћогбда, штампана први пут у Бечу 1701. Осим многих и важних литургиских песама, узетих из општег страног, латинског црквеног певања, има ту и оригиналних латинских песама. и односних мелодија (које је ваљда спевао и компоновао 'Трогиранин загребачки бискуп Кажотић, између 13 и 14 века). Као последњи важан прилог овој музичкој култури у нашим странама. ваља истаћи за своје доба веома темељит уџбеник Еппдатепеит cantus gregoriani seu choralis (1760) Михајла Шилобода, жупника у Мартинској Веси, крај Сиска. После овог прилично плодног рада и у овим су крајевима споменици све ређи и све даљи од чисте опште католичке музичке традиције. Изгледа, да услед све јачег продирања наших народних музичких напева у нашим црквама, грегоријевска традиција, не само око Загреба нето и у свим осталим хрватским крајевима, није могла ухватити дубок корен

и разгранати се. Она је у последњим ве-

ковима код нас чак и знатно назадовала.

Чисто грегоријевско певање у појединим нашим црквама плод је наших новијих настојања, као резултат рада око препорода црквене католичке музике.

Историја продирања наших расних музичких и језичких елемената у католичко богослужење у Хрвата није такође довољно проучена, те се и о том, особито за прошлост, може да закључује само индиректно, на основу преосталих споменика. У овој нашој католичкој музичкој култури ваља разликовати 4 типа, и то: 1. Мелодије узете из традиционалног латинског богослужења, које је народ применио своме расном музичком изразу. 2. Наше световне народне попевке, које су већином наши католички свештеници прилатодили католичким литургиским мелодијама. 3. Наше пучке попевке, којима. је подстављен литургиски текст на нашем језику. 4. Самосталне код нас компоноване уметничке мелодије са односним духовним текстовима на народном језику.

Прве покушаје подметања текстова У нашем језику грегоријевским мелодијама. налазимо одмах при појави нашег католичког глатољашког богослужја. Ово »глатољашко« црквено певање се, услед каснијег све већег и све јачег продирања наших народних музичких елемената, развило до степена, који се готово сасвим одваја од грегоријевског пева, од кога је потекло. У певању наших католика глатољаша изгледа да се већ давно двојила »мала нота« (за обичне дане), и »вела нота« (за благдане). До данас су се рагвиле чак и локалне ноте (»врбничка«, »пунтарска« и т. д.).

Исто се тако развила секвенца »Нут мислимо сви ми данас, ки на крижу умри за нас«, која је до данас сачувана у Јелси и оближњим селима (Питве, Врисник, Свирче, Врбањ, Врбоска) на отоку Хвару, те се пева на процесији на велики петак »за крижем«. Мелодија (ванредно широка, траје 46—5 минута), чисти је сапћиз рјапиз, те спада у најстарије споменике грегоријевског пева са подметнутим словенским текстом. — У Трогиру је сачуван споменик из 13 века са текстом песме U see угше во зесћја, са односном мелодијом, забележеном нотама онота доба. Изгледа, дакле, да је то не само најстарији писани музички споменик на нашем језику, већ да је ова, код нас још и данас раширена, божићња мелодија нашег порекла. — Најстарији глатољески споменици с музичким знаковима, нотама, писани су 1556 у крчкој бискупији, а ситурно су препис једног рукописа из 15 ве“ ка. Делу је наслов: Мистериј велелип и славан од Исуса, како је с крижа снет, затим в гроб постављен, и: Од муке Спаситеља. нашега.

Сви ови споменици су јасан доказ, да су у католичком богослужењу у нашим

— 1916,