Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

Рукописи спочетка 18 века са преко 110 Е. П., садрже преко 70 бугарштица. Доцније нису записиване. СОвега је нађено око 80 (издање В. Богишић, Народне песме из старијих највише приморских записа, Гласник, ШП одељак, књ. Х, 1878). Бугарштице су у стиху од 15 или 16 слотова, са цезуром после седмог и осмог слога, и често с припевом, док су гусларске у стиху од 10 слогова и без припева. Од гусларских се бугарштице разликују још тиме, што имају више старинских црта, што имају често двогубе сталне епитете, и, најважније, предметима. Бугарштице немају »неисториски, Немањићски, хајдучки и ускочки« циклус. Иначе су предмети који и у гусларским песмама: Косовски бој, Краљевић Марко, Змај Огњени. Вук (нарочито), Браћа Јакшићи, хрватски и мађарски јунаци, најзад локални догађаји Боке и Далмације. — Бутарштице су раније вероватно биле својина великог дела нашег народа, па су се, у 17 веку, почеле губити и задржале се само у Далмацији. Такође су неситурни датуми и њиховог развијања. Може се претпоставити, да су оне добиле полета (можда и да су постале у овом облику) у доба наших последњих држава пред турску инвазију, на дворовима владара и великаша, који су имали нарочите певаче са задатком да опевају славна дела својих тосподара и њихових предака. Одатле су се песме шириле у дубље народне слојеве. :

Гусларске песме су у стиху од 410 слотова, са цезуром после 4 слога, са ненатлашеним 4 и 10 слогом, са врло ретким опкорачењем, са 9 слогом често дугим (што је последица мелодије, којом је песма праћена). Ове су песме скоро увек праћене једноликом мелодијом, уз врло примитиван музички инструменат, гусле. Али у Вуково доба, песме се врло често нису певале уз гусле, него су се »казивале« т. ]. читале се као из књиге. Најбољи Вуков »казивач« био је Тешан Подруговић. У Вуково доба, дакле, Н. BH. IL. су се, изгледа, почеле ослобођавати музичке пратње.

Гусларске песме опевају разне предмете и деле се на више циклуса.

Неисториски циклус је разно--

лик, садржи бајке, легенде, песме из хришћанског света, нарочито романсе и баладе (које су најлепше у овом циклусу, а некад и најлепше народне песме у опште: Омер и Мерима, Наход Момир, Хасанатиница, Предраг и Ненад). Циклус Немањића садржи песме о Немањићима (не о свима, па ни о свима важнима) и њиховим савременицима. Песме о Немањи и OB. Сави, које су књижевног порекла; повише песама о »силном цар-Отјепану «, 7. ј. цару Душану, о коме је једна од најлепших народних песама (Женидба Душанова), најзад о последњем Немањићу »нејаком« Урошу (нај-

НАРОДНЕ ПЕСМЕ ЕПСКЕ

боља је Урош и Мрњавчевићи); о Мрњавчевићима, Вукашину и Угљеши, и трећем, неисториском, Гојку. О овима су неке врло лепе песме (Женидба краља БВукашина, са историским успоменама, Зидање Скадра).

Циклус Косовски је класичан циклус, класичан великим бројем одличних песама (нарочито песме о моментима после боја). Он чини и једну прилично ортанску целину, супротно већини других циклуса. Он прича једну »драматичну историју о оклеветаном хероју и клеветнику издајнику«. Историски догађај није био такав, па су и неке важне личности из циклуса непознате у историји. ЈЛетенда о Косовском боју се постепено развијала. Зачетак њен налази се код Константина Философа, завршни облик у Оловенском царству Мавра Орбинија (1601), а потпуно завршени облик у спису о Косовеком боју (1714—1715). — Легенда та је вероватно увек била опевана у већем броју песама о разним моментима боја, а не у једној песми. — Те песме се обично класификују, уколико је то могуће, на три групе: песме о догађајима пре боја, о самом боју, о догађајима после боја. Осим тих песама у овај циклус иду и друге песме о доживљајима косовских јунака, независним од легенде о боју (на пр. Бановић Страхиња, Милош у Латинима). Циклус Краљевића Марка, значајан је исто као и косовски, али већи по броју песама, и са доста хумора. Историски Краљевић Марко (краљ Марко) личност је доста незнатна, а у народној песми је највећи и најомиљенији народни јунак. Његове су особине: јунаштво, спојено са снатом, и хришћанска правичност и помагање слабима. Поред тога, он је и добар син, али и пркосан и инаџија. Поменута хришћанска правичност је, судећи по Константину Философу, његова историска особина, која ће и бити узрок њетове популарности. Историско је у народној песми и Марково друговање с 'Турцима и султаново »поочимество« (пошто је

'Марко био турски васал). Историске су

још неке личности, са којима у песми Марко другује: Љутица Богдан, бег Костадин, Реља Крилатица, као што су и неки Маркови противници из песме историске личности: Филип Маџарин, Муса Кесеџија, 'Ђемо Брђанин. — По броју добрих и одличних песама овај циклус је исто тако класичан као и косовски (на пр. Марко и Муса, Марко и 'Ђемо, Марко укида свадбарину, Марко и Арапин, Марко и ЈЉутица Богдан, Марко пије уз рамазан вино, Омрт Марка Краљевића ит. д.).

Циклус Бранковића садржи песме о деспотима Орбије и СОрема, нарочито о деспоту Ђурђу и жени му »проклетој Јерини«, о Змај-деспоту Вуку, »Деспотовић«-Јовану и о савременицима