Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

Карловцима (1908—1920). Ga ванредног професора народне историје Университета у Љубљани именован је 20/4 1920, а за редовног 28/4 1922.

Важнији су му радови: Два последња. Комнена на цариградском – пријестољу (1907), О важности рада великих људи 50, напредовање народа (1909), Руварчева. тежња за истином (Бранково Коло, 1909), O неким господарима града ШПросека на Вардару (Летопис, 259—260, 1909), Споменик о укидању пећеке патријаршије (Богословски Гласник, 16, 1909), Карло Крумбахер (Летопис, 262, 1910), Александар Стојачковић као историк (1911), Прва женидба, Стефана. Шрвовенчаног (Глас, 90, 1912), Аутобиографија Петра Руњанина (1914), Како је постала Југославија. (Друштвени Живот, 1920), Рајићева Хрватска историја (Рад, 2292, 1920), Идеалан Србин Бранка Радичевића (Друштвени Живот, 1921), Доситејево писмо о уређењу и просвећењу Србије (Летопис, 300, 1921), Савремене идеје у животу и раду Светога Саве (1921), Идеја нашег народног јединства. у српској и хрватској историографији (Њива, 1921), Косовски бој (Њива, 1921), Подлота, Рајићеве историје (Прилози, 1921), Почетци државне организације у (Србији (Њива, 1921), О почетцима, историске критике код СОрба (Лозанићева, споменица, 1992), Из тисканега сборника Даниела Ложарја о Србих (Љубљански Звон, 1923), Cnara закона по Душанову Законику Глас, 110, 1924), Јос. Константин Јиречек (Народна Старина, 6, 1923), Однос између теографије и српске историографије (Цвијићев Зборник, 1924), Die Grunde ceiner serbischen Entlehnungš aus der byzantinischen Gesetzgebung [Academie Roumaine, Bulletin de la Section Historique, 11, 1924), Ранкеова нова концепција српске историје (Расправе, 2, 1925), Карађорђева. војска (Југославенска Њива, 1925), Кга у pžčhled moderni srbskć historiogralie {Česky Časopis Historicky, 31, 1925), Судије и закон у средњевековној Србији и у Утарској (Летопис, 305, 1925), Рајићева Ђугарска. историја (Зборник В. Н. Злата/рскот, 1925), Хрватска историја за, народне династије у модерној српској историографији (Зборник краља Томислава, 1925), О Хроникама трофа Ђорђа Бранковића (Прилози, 6, 1926), Јован Рајић (Чупићева Годишњица, 36, 1926), Kako су називали Србе и Хрвате византиски историци 11 и 12 века Јован Окилица, Никифор Вриеније и Јован Зонара“ (Гласник Скопског Научног Друштва, 2, 1926).

Д. Поповић.

РАДОМЉИЦА, река у Оловеначкој, леBa притока Камнишке Бистрице. Извире на јужној страни Шеипек-Шуме (897 M), северно од места Шент-Ожбалда, а. јутозападно од Мотника. Ca изворишта, тече углавном према западу, а од Луковице почне тећи на, југозашад, јако вијугајући.

РАДОНИЋ

У Камнишку Бистрицу утиче нешто низводно од села Подречја, преко. пута, места Згорње Домжале. Дужина Р. тока је 29:0 км, » површина, слива, “~ e

: B.

РАДОНИЋ ИЛАРИОН, митрополит кнежевине Црне Горе (12/4 1828, Подгорица — 971 1882, Цетиње). Пострижен за монаха у манастиру Ждребионику, Р. је, по смрти владике владара. Џетра П (Владике Рада), учио нешто богословских предмета на Цетињу, па је затим послат за ушправитеља острошког манастира. Када. је, смрћу кнеза Данила, на црногорски шпресто дошао кнез Никола, Р. је наименован за митрополита Црне Горе и посвећен је 1/6 1863 у Петрограду, у АлександроНевској Лаври. 1866 извео је Р. уређење парохија у Црној Гори. На глас Невесињске буне образовао је Р. на Цетињу Добротворни Комитет и био му је председкик. Радио је на образовању свештенства и побољшању свештеничког стања. у Црној Гори. Р. је први црногорски митрополит, који као црквени поглавар није у исти мах носио и крупу световног поглавара. Литература: Д. Миковић, Иларион Радоњић, црногорско-брдеки митрополит (1891). M. M.

РАДОНИЋ ЈОВАН ДР., историк, професор Университета (28/1 1873, Мол, Бачка). Основну школу свршио је у месту рођења, а тимназију у Новом Саду (1891). Университетске науке је слушао у Бечу, где је 1896 промовисан за доктора философије. Ради студија био је 1897—1898 у Шетротраду и Москви, а затим је био наставних на српској гимназији у Цариграду 1898 до 1899. За библиотекара Матице Орпске изабран је 1899, и активно је учествовао у тадашњим напредним Матичиним Deформама. На том положају остао је до 510 1905, кадњ је потврђен његов избор за, ванредног професора опште историје средњегта века на Университету у Беотраду. Био је на војној дужности у балканском, српско - бугарском и Оветском Рату. На Конференцији Мира у Паризу био је члан историско-етнографске секције српске делегације. Његов избор за редовног професора опште историје средњег века на Университету у Београду потврђен је 29/9 1919. Биран је за народног посланика. Шредседавао је Финансиском Одбору и биран је за потпредседника. радикалног посланичког клуба.

Р. је започео свој историски рад критиком извора 14 и 15 века, као одличан ученик MK. Јиречека и И. Руварца. Поље рада 'на српској историји постепено је раширивао и увек чврсто скопчавао српски историски развој уз општи, који је такођер самостално проучавао. Међу српским историцима Р. је први тачно охватио и савесно спроводио знамениту идеју о важности историске и теографске сре-

— 047 —