Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

РАДОНИЋ :

дине за развој појединаца и народа. То се особито лепо види у његовом великом делу о грофу Ђорђу Бранковићу (1911) и у француски написаној Историји Срба. у Угарској (1919). Р. је савесно публиковао леп број историских извора. Српску иесториску критику је кроз два деценија он водио.

Важнији су му радови: Прилови за оцену наших домаћих извора, Ш Биографија. и аутобиографија краља Милутина. (Летопис, 183, 1995), Der Grosswoiwode von Bosnien Sandalj Hranić Kosača (Archiv far ЈЈам, РћИојовне, 19, 1897), О политических отношенијах далматинских городов к Византии в Х вјекје (Извјестија Р. А. И. в Константинопоље, 6, 1901), ШЏрилошци историји словенског препорођаја крајем шпрошлог и почетком овога века (Летопис, 201, 1900), Ко су Гети у хроници Комеса Марцелина (Глас, 60, 1901), О кнезу Павлу Раденовићу (Летопис, 211—212, 19092), Прилошци историји Срба у Угарској крајем 17 и почетком 183 века (Летопис, 9223—224, 1904), Шитање о пореклу Влаха. у вези с расправом митрополита (От. Стратимировића, о Власима (Летопис, 928, 1904), Западна, Европа и балкански народи према Турцима у првој половини 15 века (Књиге Матице Српске, 11—19, 1905), О Илариону Руварцу (Летопис, 244—245, 1907), Шрилози за историју Срба у Угарској у 16, 17 и 18 веку, 1 (Књиге Матице Српске, 25—26, 1909), Путовање Евлије Челебије по српским и хрватским земљама (Чушићева. Годишњидца, 29—31, 1910—1912), Гроф Ђорђе Бранковић и његово време (Орпска Краљевска, Академија, 1911), Лиутпранд, епископ Кремоне, и његов извештај о Византији и источно-европским приликама (Просветни Гласник, 1913), Допабо да Lezze и његова Езботга Феигсћезса, прилог критици извора за историју југоисточне Европе у 14 и 15 веку (Чупићева Годишњица, 32. 1913), 0 деспоту Јовану Оливеру и њетовој жени Ани Марији (Глас, 94, 1914), Situatilnea internationala a principatului taril romanesti in vremea lui Serban Cantacuzino, 1678—1688 (Апајеје Academiei Romane, 36, 1914), Les Croates et PAutriche-Hongrie (1918), Le Banat (1919), La Batschka {1919), Histoire des Serbes de Hongrie (1919), 29/19 1926 одржао је Р. своју приступну академску беседу: Критовул, византиски писац 15 века. Р. је превео, на местима поправио и на крају са“ неколико тлава допунио Јиречекову Историју Орба. Н. Радојчић.

РАДОНИЋ НОВАН, сликар и писац (13/3 1826, Моле — 11/7 1890, Каменица, Срем). Средњу школу је тек почео да учи, кад та је отац, сиромашни занатлија, приметивши у њему склоност ка цртању, послао у Оенту, у радионицу мајстору-молеру Петру Шилићу. 1850 прешао је Р. у Арад, сликару Николи Алексићу. После тодину дана, са нешто уштеђевине и до-

бровољних прилога, Р. је отишао у Беч, и уписао се у Оликарску Академију. 1865 свршио је Академију, и, после једногодишњег рада у Новом Саду и околини, отишао је у Италију, где је 1858—1859 обишао Млетке, Рим и Фиренцу, студирајући и копирајући старе мајсторе и цртајући по природи веома много. По повратку Р. се примио да изради иконостас у Ади, а 1864 у Србобрану, што му је највећи иконографски рад. У то је доба Р. већ све мање сликао, а све чешће објављивао своје саставе по листовима и часописима. 1875 још је уговорио с црквеном општином у Иланџи, да јој наслика иконостас, али га и после неколико година није свршио; насликао је само неких седам икона, а остало је довршио Мародић. Последњих година живота сликао је врло мало, скоро искључиво портрете. Живео је у Новом Саду, као намештеник Матице Српске.

Р. је био врло солидан, спреман и савестан мајстор, о чему сведоче стотине студија и цртежа, који се налазе у Народном Музеју и у збирци Ј. Вујића. У истину, био је претерано, болесно савестан. Сматрајући правом сликарском уметношћу велике композиције, а увидевши, по својој црквеној иконографији, да му за ту грану. сликарства недостају машта, и драмска динамика, Р. је сам осудио своју уметност, и престао да ради. Међутим, ма да су његове црквене и историске композиције заиста мртве, његови портрети, цртежи и скице у боји спадају У најбоље што је наша уметност дала. Р. портрета има у самом Новом Саду, у Матици Орпској и по породицама око педесет, а зна се за неких стотину и педесет доста добро очуваних. У најбоље се убрајају два патријарха Рајачића у патријаршији у Оремским Карловцима и у епископеком двору у Новом Саду, владика Платон Атанацковић у новосадској тимназији, Дечко, Душан Поповић, код Н. Поповића у Сремској Митровици, Јаша Игњатовић у Матици СОрпској, три аутопортрета, код Др. И. Матића, у Новом Caду и т. д. Од Р. изврсних копија само се у Матици Српској налазе Бахус од Рубенса, Амор од Пармеђанина, Бановић Страхиња по Ђури Јакшићу и т. д. Треба, нагласити, да су Р. мушки портрети углавном успелији од женских. Р. је радио кешто суво, тврдо, метално, што није одтоварало женској мекоти и грациозности. Ранији портрети су му у више боја, а каснији су колористички краткоречиви, сординирани основним сивим тоном.

Као писац Р. је на траници књижевних и новинарских крокија, козерија, и памфлета. Последњи, прави Доситејевац, Р. је шисао у Жижи, Комарцу, Змају, Даници, Српском Дневнику и осталим часописима и листовима чланке и подлистке, хумористично - сатиричне, у којима је износио мане и рђаве обичаје на-

— 5648 —