Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : IV knjiga : S—Š
,
дијалекта утврђено је такође, да је близак речнику осталих Ш. JI. : Али има нешто што је нарочито, и што се тиче и староштокавеког и средњештокавског дијалекта у извесној мери. Ова оба наша дијалекта, а нарочито староштокавски, удаљујући се теографски, један на исток (средњештокавски), а други на југ (староштокавски), дошли су у додир са некадашњим романским говорима, којих је било особито много у јужној Македонији, између Ниша и. Софије, а у Бутарској око Родопа и средњег Балкана и у северној додирној прузи са румунским насељем. У Македонији и по другим областима Грчке дошли су они. у додир са грчким елементом, а у Албанији са албанским, који је и сам претрпео знатне утицаје романских говора. Много се Doманских етничких елемената претопило. у словенски, а још више је било словенских представника, који су, научивши те језике, преносили извесне њихове црте у свој језик. Како се те црте находе данас и у румунском, бар делимично, у албанском и у грчком језику, оне се називају »балканизмима«. Овамо долази: тубљење деклинације и замена различних падежа употребом предлога са обликом акузатива, који је често једнак са номинативом (за тенитив и датив се употребљава предлог »на«, ва инструментал св или сље и т. д.); употреба удвојене заменице и демонстративне заменице, која се ставља иза именица, да се предмет одреди ближе по месту (та демонстративна, заменица постаје каткада и члан); утпотреба предлога »по« са позитивом 83, ROMпаратив, а речце »нај« са позитивом за суперлатив; губљење инфинитива и ње-
·това замена каквом · описном намерном
(конјунктивном) реченицом. Овоме се додаје и употреба у футуру садашњег времена. од глагола »хтети«, и садашње време дотичног глатола, конструкција која. се. употребљава и у другим Ш. Д. Има и других особина, ове врсте, али оне не обухватају тако велики број дијалеката да о њима овде треба говорити.
Ове поменуте црте находе се у словепским дијалектима. источне половине Ђалканског Полуострва: у бугарским товорима, у староштокавским српским дијалектима, у средњештокавском српском дијалекту и у јужномакедонском старословенском, дакле, у свима словенским товорима, који се находе у непосредном додиру, али су се у исто време находили и у различној вези у прошлости са помињатим несловенским језицима. Страни утицаји, који су се у њима развили, дају у сваком од њих нешто другу језичку слику, те је јасно, да, је утицај исти или сличан,
али да се његова комбинација са сло-
венским поменутим товорима на сваком
поједином месту вршила самостално. Староштокавски товор има нарочито че-
сто удвојену заменицу: мене не ми се
,
ШТОКА ВОКИ – ДИЈАЈЕКАТ
бањат“ (мијачко) фчера ја видоф онаја. девојка; од деклинације у овом товору чува се редовно првих пет падежа једнине кад именица нема члана уза се, кад се употребљавају ти падежи од имена или речи које значе сродство: дај му Стојану, је товорит сестре ми и сл.; му рече таткове си; али: на песоф вратот му беше одран (овоме псу врат беше одран); као постпозитивне заменице – употребљавају · се: от, та, то, оф, ва, во, и он, на, но. Староштокавски, на простору који је обележен, има више прелива; нарочито дијалекти преко Вардара и преко Црне показују мешавину са источнијим и јужнијим товорима. :
Могу се разликовати два говорна типа: а) мијачки (у Малој Реци, Голом Брду и неким местима кичевског и тостиварског краја) са звуком о место ж у кореновом слогу и 6) брејачки (у осталом делу наше Македоније у најопштијим цртама, исп. торе) са звуком а место ж у свима положајима. Разуме се по себи: да међу њима има и других разлика.
2. Средњештокавски дијалекат. Речено је по чему се он тако назива и одређена је његова источна и. јужна граница, која је у исто време северна граница · староштокавског дијалекта. Његову северну и зашадну границу представља у најошштијим цртама пруга која иде од брегова у Бугарској на запад испод Зајечара, ватим удара планином Тупижницом, Ртњем и Буковиком, и спушта се према СОталаћу, одатле иде право између Јастрепца и Малог Јастрепца на Прокупље, па на Казчаник, а одатле изнад ШЏризрена. На тако ограниченом простору има данас различних товора, али је несумњиво, да међу њима има заједничких црта.
Најважније су његове особине ово: ж прелази увек у »у« (ржка > рука), А = >в« (пут > пет) Ћ = »е« (д'Ђд > дед), КЕ = »и« (с'Мн > син), Ђ и + дају један полутласник, и то реда »а«, »л« вокално или остаје тако или се према говорима различно мења, вв или вљ у почетку речи у отвореном слогу даје »у« (ввнукЂ > унук), >чр« прелази у »цр« (чрн > црн).
(Ове су то гласовне особине, које су се развиле у српскохрватском | језику JO, краја 13 века. Од доцнијих дрта овај товор мења на свој начин или задржава неизмењен сугласник »л« на крају речи и слога. И он губи »х« које је почело у осталим Ш., товорима ишчезавати почетком 16 века, и у њему се врши новоштокавско JjOTOBAIbO (Ji — voc,, Hbj — VOGC,, Bbi ~ Voc, Abi — уос,) које се врши и у другим Ш. товорима од почетка 16 века, али овде у суженом обиму (само у овим групама: тј > h, ni > lb) Ni — Jb, HB} >> 5). Од облика, уколико су се сачували, има све оно, што карактерише Ш. Д.: пренос наставака код именица меких основа на тврде, у тенитиву једнине заменица и придева »та«, заменичке све основе, на-
— 1069 —