Narodna skupština

СТРАНА 379

крајевпма, где је нроглашено ванредно сгање, надне на терет становника оннх с:ела н оиштнна, којн у немнру, било носредно нлн неиосредно учеству.ју. На оенову овога краљевског указа узег је одређепп нрнрез у 21*40 дннара од сваког становника, а преко овога није се могло ништа 11 нн од кога узети без накнаде. Многи становницп овнх округа п ерезока, обраћају мн се иепосредно с молбом, да нм се исилате оне намирнице, које су им преко оног од] еђеног нрпреза за војску 188,3 год. узимане. Њнхова нотраживања до сада износе нреко 18.000 динара, а иотврђују се општинским уверењима н нропенама. Налазнм да је нраво, да се пз новаца којн су покунљени прирезом од побуњених села н општина у 1888 год. н којих има у денозиту код главне државне благајне на 248.967*85 динара, нсилатн свакоме оно што је по уверењу н ироцени дотичне ошнтине а по оверењу надлежне надзорне државне вдасти узето за издржање војске, која је те годпне ред новраћала. С тога имам част предложнтн Народној Скупштинн, да нзволн решнти: Овлашћује се мпннстар фпнанција, да може пз новаца, који је покупљен нрнрезом онпх села и оиштина чпјн су становннци учествовалн у немирима 1883 године, исплатити све што је иод видом реквизнције узнмано од народа за издржавање војске, која је те немпре угушнвала. За исплату ових реквизицнја довољна су она уверења са нроценама општинскнх власш, чпју садржину овери надлежна надзорна власт. Министар Финанције Др. М. В. Вујић Потпредседник — Овај иредлог упућује се одбору финанцнјском. Секретар Л. Лазаревић чнта: $ ИМЕ ЊЕГОВОГ ВЕЛЛЧАНСТВА АЛЕКСАНДРА I по милости божјој и вољи народној Краља Србије МИ КРАЉЕВСКИ НАМЕСНКЦИ На предлог Нашега министра фннанције, а по саслушању Нашег миннстарског савета решплн смо и решавамо: Овлашћује се минпстар финанцпје да овогодишњој Народној Скупштпни може иоднетн на решење: иредлог да се државни нздаци за месец јануар буџетске 1891 године чнне по буџету, који је законодавна власт за 1890 буџетску годину одобрила. 17 децембра 1890 г. у Београду Јов. Ристић К. С. Протић Ј. Бели-Марковић. Министар финапције Др. М. В. Вујић Предлог гласп : Министарство Финанције К,Бр. ] 5015 17 децембра 1890 год. у Београду. Народној Скупштини. Узев у обзир: да Народна Скуиштпна још није могла да утврдн поднесени јој пројект буџета државнпх расхода и нрихода за наступајуку буџетску 1891 годпну; н

2, да скоро пастаје нова буџетска 1891 годнна, у којој се одмах од почетка њена државни издацн морају без прекидања чинити. То на основу става 1, члана 175 Устава нмам част предложитн Народној Скупштинн да пзволн решнтн *. ,Државнн нздацн за месец јануар 1891 буџегске године чнниће по буџету, који је законодавна власт за 1890 буџетску годнну одобрнла, и то до једне дванаестнне (^/ц) годншње суме овога буџета.'' Министар финанције Др. М. В. Вујић Потпредседник — И овај се нредлог упућује одбору фннанснјском. Част мн је известити Народну Скуиштину, да сам дао три дана одсустваг. П. Максимовићу народном иосланику. (Прима се к. знању). Сад нрелазим на дневни ред. Па дневномс је роду : продужење претреса „закона о судијама". Молим г. известиоца да заузме своје место (бпва). Има реч г. Велизар К/ндовић (није ту). Има реч нои Марко Петровић (ннје ту). Има реч г, Михаило Поиовић. Михаило Поповић — Господо, кад се јуче водно иретрес о овоме нројекту о нстражним судијама, којн је поднео г. министар правде, имао сам два разлога да га што могуће боЂе и пажљпвије саслушам. Први је разлог тај, што су из опозпцпје говорпли два одлична говорннка, који се у овим стварима врло добро разуму ; а други је разлог гај, што је ирви иредговорник г. Авакумовић одмах у ночетку овога говора изјавио, да се овим пројектом иде ни мање ни впше но на то, да се управо унншти судска независност као најјаче јемство за слободе српских грађана. Слушајући пео говор г. г. говорннка из оиозицпје а нарочнто њихове доказе, којима су хтелн да подуиру своја тврђења, нзазват сам да узмем реч, а нарочито с тога, што се са тнм њнховнм доказнма, не слажем. Ако, господо, узмемо цео њнхов јучерањн говор, будемо тражнли шта су њнме хтели да докажу, онда ће мо наћи ово : — да су они, у намерп, да се иоднесени иројекат у иачелу одбацн, навелп нарочнто два узрока, са којих то греба учиннти. Први је узрок но њпховом мпшљењу тај, што веле да је овај пројекит иротиван У ставу, а други шго је штетан. Само дакле они разлози којима су пшли ди докажу та два узрока онп се могу сматрати као озбиљни ризлоЈи. Ди је овај пројекат противан Уставу, господа нредговорници су се нарочпто ослањали на чл. 146 Устава и то на нрвн његов став, где се велн : „Судовп су независнп". Чпм су пзрекли то да су судови независни, одмах су у колико сам запамтио, додалп да се незавнсност нпкако друкче не може рачунитн, него да члановн тога суда, да судије буду што је могуће незавнснпјн н самосталнијн у сноме раду. Дакле, принцнн судске незавнсносш олнчен је у што је могуће већој судској неодговорностп. Што се тиче иринципа судске незавнсности, која се у целом образованом свету смагра као најјача гарантија за изрицање правде и сам усвајам то мишљење. Али, господо, пристајући на го да је незавиеност судска веома потребна за нзрпцање правде допустите мн да изразнм н ово, да ио мом мншљењу судијска се одговорност, не само што није заштига за изр; цање иравде, него н најјачи нодстрекач за гажење закона. Нпједно' начело, ма кико оно бнло, не може се до крајности нзводнти, а да се извођењем тим најносле не дође до апсурдума. Узмимо нрви став, на који се г. г. предговорници иозпвају, а то је да су судовн невивпснн, па иођимо у пзвођењу прпнцнпа њиховнм путем до краја па ћемо видетп да ћемо доћи до штетних закључаки. По њему суднје греба дп су неодговорне; нрема томе логнчно бн било да што су судије не одговорнпје, да би у толико п изрицање иравде бпло јаче обсзбеђено. Кад постоји онда бн по томе умовању требале судије да не буду одговорне ни пред миннстром ни пред впшнм судом, па најпосле никоме у овој земљи. Питам вас, да лн у тој неодго-