Narodna skupština
СТРАНА 778
чл. 5. Арендз. на дућане нанлаћује се у корист општинске, црквене или манастирске касе, на чијем се атару дућан налази. Она се нанлаћује на 3 месеца у напред п не може битн мања од 150 динара ни већа од 300 дин. годишње. А колика ће у овим границама бити, решава општински одбор за онштине. а црквени одбор за цркве и манастире, одмах цри решавању о отварању дућана. V Код чл. 7 у петом реду одозго после речи и чл. 4". додаје се : „4. а. # VI Члан 8 мења се и гласи : чл. 8. Овај закон стуна у живот од дана, кад га Краљ потппше. Јоксим Павловић — Мени се чини, да је јуче решено, да се аренда на сеоске дућане не решава једном за свагда него годишњим буџетом. (Чује се : није тако). Аврам Бељић — Ја бих желео да ми се објасни код овог члана 4. ово Потпредседник — Може бити говора да ли је редакција правилно пзрађена према решењу скупштинском, а у начелу не може бити говора, као што бисте ви хтели. Сад ће се гласатн о овоме закону поименично. Секретар прозива: Алекса Ратарац, против; Андра Љубичић, за; Анта Радосављевић, за; Анта Рајичић, против; Арса Дреновац, за; Арсеније Прокоиијевић, за: Арсеније Ирпћ, за; Атанасије Вучковцћ, против; Алимпије Васиљевић, за; Аврам Бељић. против; Благоје Божић, за; Богосав Поповић, за; Божа Кунатровић, за; Васа Манојловић, за; Витомир Младеновић, за; Вића Радовановнћ, за; Војин Ћирковић, за; Вуча Нпколић, против; Даннло Јовановић, нрогив; Димитрије Илиџановнћ, за; Димитрије Ћирковић, за; Добросав Ружпћ, за; Драгољуб С. Илић, за; Ђорђе Брачинац, за; Ђ/рђе Ђоровић, иротив; Живан Радосављевић, против; Живко Малопарац, за; Илија Душманић, за; Илија Мојнћ, за; Јован Ђаја, за; Јован Поњавић, иротив: Јован Милић, за; Јован Николић, за; Јованча Стојановић, против; Јоксим Павловић, иротив; Косга Влајић, за; Коста Динић, за; Лазар Миловановић, иротив; Лазар Лазаревпћ. за; Лука Лазаревић, за; Љуба Јоксимовић, за; Љубинко Ми- , линковић, за; Љубомир II. Ђнрпћ, за; Марко Петровић, за; Мата Радојковић, иротив; Мика Спасојевић, за; Милан Глигоријевић, против; Милан "Б. Ђурић, за; Милан Мостић, за; Милија Миаовановић, против; Милош Ј. Богдановић, за; Милош Марковнћ, за; Милун Миљковнћ, за; Михаило Ристић, за; Младен Аксентнјевић, за; Младен Марковић, за; Милан Поновић, за; Никола Живадиновић, за; Никола Ристић, за; Новак Милошевић, за; Павле Ранковић, ирлтив; Павле Станковић, нротив; Панта Срећковић, за; Пера Велимировнћ, за; Раде Протић, иротив; Радисав Митровић, за; Радоје Костић, за; Ранко Б. Тајеић, за; Ранко Петровнћ, за; Раша Нинић, иротив; Риста С. Поиовић, за; Савко Хусић, нротив; Сретеи Гогпћ, за; Станко Петровић, против; Станојло Вукчевић, за; Сганча Виденонић, против; Стеван Миљковић, за; Стеван Нешић, за; Стеван Ристић, иротив; Сава Велнчковић, прогив; Таса Николајевић, против; Таса Ђикић. за; Тома Бојичић, за: Тома Јовановић, за; Трифун Милојевић, против; Урош Вукићевић, против; Фнлии Милојевнћ, против; Павле Вуковић, за; Димнтрије Катић, за. Потпредседник — Изволте чути резултат гласања. Гласало је свега 88 посланнка. За закон глвсало је 59, а нротив закона 29. — Објављујем дакле да је Скулштина примила у целини нзмене н допуне у закону о сеоским дућаннма. На реду је сад начелни иретрес закона о штампи. Молим г. известиоца да заузме своје место. Известилац Љ. Ђирић прочита пројект закона о штампи.
Потпредседник — Тражи ли ко год да говорн у начелу о закону о штампи ? Алимпије Васивевић — Ја мнслим да нисам својпм говором морио пажњу Народне Скунштине, иа се. надам да ће ми Народно Представништво сад, кад је реч о једном питању, за које мпслим да ми неће нико одрећи, надлежност, поклонитн пажњу моме говору. Ја сам може бнтн један једини међу вама, којп сам био иосланнк на првој законодавној Скуиштини српској, која је 1870 год. донела нрви закон о штампи. И ја сам још тада тражио, да тај закон буде, не само закон о штампн него закон о слободној штампи. Но на жалост ја сам тада наишао на отиор, не толико од стране владе, колико од стране ондашње већине скупштинске, Ја се бојим да и сада иосле 20 год. или као што нека господа из већнне нмају обичај да кажу: иосле 20-то годишње борбе за слободу не деси се тако што од стране већине. Није свима законпма задатак тај, да само регулишу нзвесне радње или да те радње ограниче, него је им је и тај задатак, да извесне радње штите, те да се могу правилно н слободно развпјати. Међу ове последње закопе долази п овај о штампи, јер и штампа је таква бпљка, која може само у слободи да се правнлно развпја и снажи. Какав значај пма слободна штамиа, то је казао онај великн државник енглески — који је рекао; „поништите све установе друштвене а само ми осгавите слободну штамну, па ћу вам номоћу ње подићи све те установе." Код нас иак штампа нпје таква друштвена спла, она није у стању да врши те велике друшгвене задатке, алн баш за то треба да се постарамо да је однегујемо, да је оспособимо, ге да она може да врши такву улогу. Овом закону о штамии, као и у ономе закону о јавнцм ћборовима обично се чнне нстп преворн, исте замерке налазн се да су неке одредбе сувпте благе а неке опет сувише строге. Што се тиче онпх законскпх одредаба, по којима се казне сптне крпвице, које се зову иступи, по којима се изричу казне за невршење ове пли оие формалностп, што наш ндрод и не сматра за кривицу, о томе нећу да говорпм. Алн има једна врста крпвица, које се могу чинптп штампом, а то су тако зв. увреде, које се наносе властпма или поједнннм лпцима, питање је-.требалп те кривнце казннгп? — Допустнтп јавну критику, крнтику јавннх носленика и у исто време гопити судом све оне, којп нанесу увреду власти нлн поједпнцима, то је двоје тешко сложнтн.., Јер свакн, којн може једно дело да обележн као дело штетно за народ, он ће се наћи увређен н кад има права да гонп иисца, он ће га и гоннтн, а иисци ннтелигентнн, и ако ће за велнку ствар да иду на суд, неће да иду на суд да се нравдају што увреде ову или ону власт или овог плн оног власнпка. Усљед тога настају овакве две последпце: нлп се људи који су спремни, којн по свом знању и ноложају, доиста могу бнти носпоци јавног мпшљења, уклањају од тога иосла, не хотећп да иду пред суд, не хотећп да сваки час трче и да се лравдају пред судбом п услед тога штамиа падне на другог степена и трећег степена лнца, те у место да штамиа буде носиоц јавног мншљења, она постане носноц јавне грдње нли — што је такође врло штетно — да се занпмају тнм послом, најме једнота сиромашка, који ће носити пме одговорног уведника, н пред суд одговарати кад дође иотреба и ићп и у апс, а онај којн је писао стоји миран н спокојан. С гога велнм, у свету образованом иреовлађује ово мишљење, да такве увреде иутем штамие нанесене ннко п не казни судским путем, него да је за то најобичнија казна јавна исправка, т. ј. да онај који се налазн увређен јавнимпутем, цутем шгампе, скине ту увреду које му је неупутно нанета. И верујте за нпсца је највећа казна, што је он дужан да оповргне сам оно што је ипсао. Кад он мора сваки час да уносп цсправку у свој лист, онда свет види да гај новинар не говори истину и изгубп иоштовање код света. Дакле налазп се да је најбоља казна за крпвпце такве природе да уредник новпна шталпа исправку. То треба да се узакони ■ и код нас да је дужан сваки новннар, штампати исиравку.