Narodna skupština

НАРОДНА СКУПШТИНА СЛУЖБЕНИ ЛИСТ 0 РАДУ СРПСНЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ

и^лази сваки дан за време окупштинског рада претпдату прииа краљевско-српска државна штампарија

цкна јв листг: ЗА С РВИЈУ .0 ДИН. ИВС8ЧВ0 ОД ЈЕДПОГА 0*40 дин. ЗА СТРАПЕ ЗЕМЉЕ ПОШТАНСКОГ СА.ВЕЗА 15 ДИН. МКСВЧНО

Број 117

УРЕЂУЈУ СКУПШТИНСКИ СЕКРЕТАРИ Ранко Петровић, Доброслав Ружић, Љуб. П. Иириђ.

СУБОТА 6 АПРИЛА 1891

Година I

90 САСТАНАК 10 марта 1891 год. у Беотраду

председавао потпредседник Паја Вукови! секретар Витом. Младенови!

(Закон о трошарини)

(нАСТАВАК)

Димитрије Машић — Јуче сам, господо, приликом начелног претреса напоменуо, да сматрам, да је поред осталог, оза трошарипа једнострана, у толико пре, што јој смета чл. 24., да се може остварити, јер би важила само за оне производе, који се производе у нашој земљи. Међу остале долази и слапа риба. Казао сам, да се један део те рибе увози са стране, а један део израђује се код нас у самој земл>и. Сва риба, која се не може да прода, она се соли ; од те рибе живе всћином доњи подунављани окр. крајинског. Оптерећењем те слане рибе, оптерећује се највише наш сељак, и сматрам да не бп било право, па чак ни достојно наше православне вере, да то буде. Узмите ово : оптерећујете сељаку пиринач, зејтин и рибу, и онда ћете га нагонити на то, да за време поста мора јести месо, кад буде риба и зејтин са пиринџем овом трошарином оптерећен. Ја мислим, да Народна Окупштина мора водити рачуна да је ова држава хришћанска, православна, и да неће б јти достојно Скуп штине, да прелази тако хладно преко те ствари, јер вера има утицај и на сам морал. Дакле, ја сам п јуче казао, а и данас сматрам, да је с том трошарином на рибу, онторећена сиротнија класа сел-ачког сталежа, јер ви знате, кад трговац плати ту трошарину, он је мора наплатити од потрошача; а иотрошачи то су сељаци. Ми варошлни, ако хоћемо да једемо рибе, ми једемо пресну рибу и ајпар, а слану рибу једу сељаци. Поред тога, кад је већ г. минпстар Финанспја нашао за потребно да уврсти у овај пројекат и трошарину на рибу, ја држим, да је он нетачно извео и одредио таксу. Људи, који раде с рибом, знајуврло добро, да слане рибе има од разног квалитета и разне цсне. Н. пр. узмите моруну и јесетру. То је риба која кошта у Галацу 6 — 7 гроша кило. И кад се она оптерети са динаром од кила, то би и још могло да буде оправдано, али оптеретити другу слану ситну рибу, која кошта 20 — 25 дин. 100 кила, зпачило би забранити сиротињи да једе рибу. Дакле, кад сте већ усвојили ову трошарину, којој сам у начелу противан, онда дозволте ми да изнесем један мој предлог по чоме ће се класификовати слана риба и поделити онако како

се продаје у земљи а не овако узети је ђугуре. Ако сте вољни да ме чујете, ја имам од прилике овакав један предлог: (чита). Рибу слану, суву или у саламури: а). Крупну рибу као моруну јесетру и друге подобне бОдин. од 100 кгр. б). Главурине од тих риба • • • • 30 , » „ п в). Осталу слану рибу 20 « „ » » Прва риба кошта 6 — 7 гроша један кгр. и кад се удари гроша трошарине на њу то је од прилике 70% мислим да је то доста. Друго, главурине коштају 25—36 дин. 100 ј кгр. и остала ситна риба кошта на самом месту 25 дин. 100 кгр. и кад се оптерети са 20 дин. од 100 кила мислим да је то доста, и онда ће сељаци морати да једу ту рибу за динар кило. Ја бих молио 10 посланика да ме потпомогну. I (Потпомажу га). Тривун Милојевић — Како мислим о самој трошарини то је друга ствар, одлучно сам против свију посредних пореза, али кад се мора дотеривати са буџетским расходима и приходима треба и мора то бити. Овде ми је мило што сам чуо од г. Машића да се соли она риба која остаје, а још боље је казати да се соли она која се усмрди и која се не може друкчије употребити, већ да се посоли и тако угуши онај смрад и да се тако усољена продаје. Ја мислим да од тога нема никакве користи но грдне штете, јер се том рибом нико не рани, но трује. Него ће се баш помоћи народу, ако се она буде мање увозила те да се тако не трује. Ја не само да би ударио 100 дин. него би ударио и више да је нико ие би јео — ни куповао. Министар Финансија] Мих. Вујић — Господо, оно гито сам јуче казао, важи и за овај случај. Пре свега на1азим да је практички немогуће класиФиковати рибу овако као што предлаже г. Машић. Он узима рибу која се пронзводи у његовом крају. Међутим имајошсто разних г.рста риба, која се са стране увози. Ако почнемо тако да идемо отићићи ћсмо у бесконачност. Остаје још оно што је наноменуо Тривун Милојевић: да ли се помаже потрошачима тиме, што ће се мање рибе увозити а и мање јести. О томе нећу да говором. Али за оне размере, које је поменуо г. Машић, ја опет имам да поменем оно, што сам јуче од моје стране, а г. известидацса своје стране, казао, а то је да ми не можемо оне ситне произвођаче, који производе слану рибу било за своју погребу, било за малу продају, контролисати, јер ми немамо органа, којићету трошарину наплаћивати. Апсурдно је говорити о томе, да мннистар Финансија има ваљда 500 органа, који ће њих ватати и трошарину наплаћивати. Ја мислим да је ово довољно и подесно за све и према томе молио бих Народну Скупштину да остане при овом пројекту.