Narodna skupština

___11. ЈАНУАРА 1919. ГОДИНЕ — „

оБлвуга.О предвидети министар је морао унети у буџет, ун6 ако то није урадио, огрешно се о закон, К | Ја сам навео врло јаке посредне доказе, на 5ђије г. Стојан Протић није реагирао. Ја сам вам озншвео примере и доказе и рекао, да се у бупету квацвајају не само партије него чак и ситне пови; ајде а не остављају се министру одрешене руке да таштетом рукује по својој вољи. Бупетско право, онваво располагања народном имовином једна је од лорјстаријих привилетија скупштинских. Ја тврдим NH у ниједан законодавац који води рачуна о утрох ту државног новца не би био толико неразуман то , стави на расположење Министру Финансија 16 (илијона да са њима оперише без икаквих граница и всрада. Закон је установио Управу Фондова и Кла|. у Лутрију. На челу та два велика тела поставио 5ид два висока чиновника и поред њих и одбор од тенавних људи. Па је ипак тим установама пропин (0 на који начин могу давати зајам NB својих |васа! И зар би законодавац у овом случају друк1 зјје радног Зар би он мотао да каже: ми ограомбемо Управу Фондова и Класну Лутрију, а. теби нејем 16 милијуна па ти дај коме п каво хоћеш» SL Je законодавац ноле мислио да се новац може соносити из државне касе он би рекао бару тлавп км потезима, под којим погодбама- то може бити, (50 сам о томе говорио. Он би рекао и стопу инБоддеса ако не тачно одређену, а оно у границама, )MHJIHMO од 3—5,; па би казао подлогу, на коју се азке давати; па би рекао суму, која се може да:нти: паби рекао рок, и најзад би одредио п пра1 виа по којима треба да се дајб новац. Законои5вац све то није казао, јер је у опште забранио 99 се тај новац дира тј. да се удаљује из државон Х каса. По Министровој теорији он је могао да (61 тај новац на шишарке, на суве шљиве, на акК 86 друштва за прање рубља, и т. подобно и то Ту суму, бев интереса или са 1/,9/. интереса пода орБлљаје коме хоће, а на време од 920 или 30 го_ „ва. Министар би могао, по његовој теорији, да _ зрје дозвољено све што законним није забрањено, позјебњ да даје по пола од сто а другима да каже: томмогу да дам ни по 50/. Не може се оволика, п ва поверити Министру. Нема тога законодавца, јел даје оволику суму, а да не ограничи, Министра, 4 (0 ће је утрошити. 4 Има још чланова овога закона, који се томе нттиве. Ако би Министар могао да добија при0 98 од овог новца, он мора да га добије извес/ _ уговором, у коме би се означио бар ров враH за и величина интереса...

"ни ООнда би се на ову ствар односио члан 89. за-

| ва о Државном Рачуноводству, у коме се вели: итима уговорима, који собом повлаче за државу Озкоде или издатке морају претходити јавна надшања, изузимајући случајеве предвиђнне овим зажоом“. Тај изузетак за, овај новац није обухваћен 56 14 законом и надметање је морало бити. Овде ниМинистар вије тако радио; он није ово дао HHIHM надметањем, нето је сам ценио: који је аненик сигурнији, који даје већи интерес и чија дотодлога. сигурнија. оЛРосподо, члан 66.

М =

1 (који говори о визи и који Мишић цитирао, јасно показује: да се новац падржавне касе не сме издати (без визе месне

ОТЕНОГРАФСКЕ ВИЛЕШКЕ 1911.

контроле. Међутим, не само да је новац издат бов визе, него га је давао и без знања оних чинилаца, који по вакону морају да одобравају да се новац да приватним лицима и приватним касама,

Али, господо, има једна још тежа и крулнија ствар. дна се, господо, да се по члану 88. закона о Државном Рачуноводству кад појединци раде са државом, као гаранција могу од приватних лица примати само готов новац, дрожавне и државом гарантоване хартије од вредности. Никакве друте ствари закон о Државном Рачуноводству не признаје да могу послужити држави као гарантија ни ва много ситније ствари: лиеерације, зидање грађевина, изувев готов новац и државне или државом „тарантоване хартије. :

Ја вас молим да прегледате списак хартија, које је Министар Финансија примао као кауцију, подлогу, да готов новац издати из државне касе. Ту су и чекови н акције зајечарске задруге, и кредитног завода, и беогр. тртов. банке, пи месарске банке, и грађанске штеднонице и раљске Фабрике цемента н тд. Ви из тога видите да оно, што се Министру не допушта, да узме као кауцију за обичне лисерације, где још држава ништа није почела да ради, да се још мање то може примити онде, где држава издаје тотов новац! И чак кад би Министар и имао право — а он га нема по овоме вакону — и да даје овај новац на зајам, он га не би смво дати друкчије него за тотов новац, или за хартије отарантоване државом. Никакве се друте гараштије по овоме закону не смеју и не могу примати за готов новац, који се издаје из државне касе.

III

Остала ми је, господо, још једна ствар, коју је т. Шротић покушао, ако је могуће, да изолачи. Он износи теорију о праву тажења закона. Кад сам га поввао да цитира. аутора за то, он није могао то да учини, него је рекао: да отворим сваки упбеник ентлеског уставног права, па ћу то тамо наћи! Нећу ја да отварам никакав уџбеник! Ја тврдим: да т. Протић не може паћи ни у једном упбенику, не само енглеском, него ни у Франпуском ни белгијском, оно што је овде тврдио и што сам ја дословно цитирао из његових говора штампаних у стенотрафским белешкама.

-- Ја вам кажем, господо, да онај који тврди нешто, тај треба да тражи сведоке, а не ја, који то оспоравам. Ја сам изнео теорију да Министар не сме газити законе. Позвао сам се за то на Блунчија и Конестана. У Белгијском Уставу не признаје се Министру право на гажење Устава чак ни онда, кад се то тиче 5ајш5 рорпи. Г. Шротић се на крају сетио енглеског писца Дајси, али ја сам у „Одјеку“ три шута цитирао да Дајс није могао тако што писати. Дајс је износио шта је било у Енглеској пре осамдесет и више година, али ничим није одобрио теорију: да влада може газити закон кад то захтева оншта корист и тражити од Скупштине накнадно одобрење. Дајси је торорио о случајевима кад у земљи влада буна, кад је рат, а т. Протић — кад је државна корист, (Стојан Протић: Нисам ја крив што Ви то нисте читали). Ка Г. Шротићу, изволите прочитати то овде! Цела глава, у Дајсову делу,јувод у изучавање уставног