Narodno blago. Knj. 1

а

»Док од мене халал ни искала !« Ће је њојзи капца крви пала,

Ту мирисна ружа проницала.

Кад то виђе Павле господаре, Дале Павле девет товар блага, Па сагради манастир код љубе, Па опреми вјерну љубу своју. Њега, кара братић Јован-беже : »Шта уради мој миосни брате #« Одговара Павле господаре :

»Да сам слушо милу мајку своју, »До сад би их девет погубио«. Па се мила браћа алалише,

Оле Џавле главом по свијету. Мало вр јеме за дуго не било,

Ни година, нити половина, Разбоље се остарјела мајка, Боловала девет годин дана,

Кров кости јој проницала трава, А кроз уста грка чемерика. Молила се Јову сину своме: »Носи мене гробу снахе моје, »Неће ли ми мртва опростити, »Нећу ли се душом растанути #« Младо момче за Бога хајаше, Однесе је гробу миле снахе.

Кад су били до црквених врата, А из цркве нешто протовара : »Не нос' даље божју отладницу !« Тако су је три пута носили.