Narodno blago. Knj. 1

148 А ми браћо да им зафалимо, Обилића, да, се осјетимо, Великога, српскога јунака, Што та роди права српска мајка, Од племена, светог Димитрије. За род нам је Милош погинуо И нама је прозор оставио, Да би знали да, смо га имали. Остави нам у срце слободу, Да у страху вјеру не губимо, На старину да, се осјећамо. Остаћемо у вјери до суда, Доклен сване зора од Балкана, И Турчину осануће грана. Данас нема рода Немањића, Паде царство на, деспотовину, Друге земље бастисаше Турци. А сад вама Ботом просто било, Даћу вама. моју бабовину И све блато мила баба мога. Погрешка је, оте нам се царство. Браних парство сабљом и јунаштвом, Истријебих из Србије Турке. Ал' не прође ни пола године, Више их је нег на гори листа. Тако Отево народ сјетоваше „Да се осјети на старину прву.