Naš narodni život

како му је јављено „да су капетани и војводе Рашана или Срба и Влаха, који се обично Срб и м а зову”, са својим присталицама и потчињенима, срећно „прешли из Турске у Хрватску” (~...саpitanei et waywode Rasciani sive Sirviani atquae Vaiachi, quos vulgo Zrbscky vocan t...”). Од тога доба има пуно споменика, у којима се помињу: „Valacchi sive Rasciani”, „Rasciani sive Valachi”, „Morlachi o Serviani”, „Valachi sive Rasciani vel ut verius dicam Serviani”. 1 У расправи митрополита Стевана Стратимировића „О Власима”, из 1806, вели се да римокатолиди у Хрватској и Славонији име Влах „Славонцима и Србима који су источне, наше, вере с презрењем придају”, и да „исто тако и Турци у Босни и Србији сваког хришћанина Босанца и Србина Влахом називају”. 2 При крају XVIII века забележио је Стефан Ференчевић, свештеник сомборски, пословицу: „У крају се Власи даве”. Уз њу је дао овакво објашњење: „Тако се нам аСр бље м поношавају иноверци с нама живећи, што сваки посао добро почнемо, а зло свршимо, као да initium а не finis coronat opus”. 3 Да се име Влах одкоси на Србе имамо пуно доказа у само.га Вука С. Караџића. „Кад су Србљи први пут дошли на Шабац (1804), онда су турске жене у Шапцу пјевале: „Подигло се неколико Вл а ха, И понело у тиквици праха.” 4 „Кад су Турци чули да пуцају топови на Љубићу, вели на другом месту Вук, изнајпре нису веровали да су то прави топови, него су мислили да су Срби начннили од дрвета као ступе, те их плаше и за то

1 Рад. М. Грујић, Апологпја, стр. 55 и даље; Вас. Ђерић, О српском пмену по зааадннм крајшша нашег народа, Београд 1914, стр. 49 и даље. 2 Лешоапс Машпце Српске, књ. 228, стр. 119, 3 Додатак к числу 83 Новпна Србских за 1818, стр. 654. 4 Вук С. Караџић, Сраске народне пјесме IV (1896), стр. 135.

139

НАРОДНЕ ПОСЛОВИЦЕ