Naša književnost

МЕ у тами)

108 Наша књижевност

Лојска (ћутке се поклони).

Комар (напола проповедничким тоном). — Ко није са народом, тај је против народа. Како да води омладину онај који сам иде кривим путем» Народ би сам себе затајио кад би поверавао своју омладину одродима да је напоје духом који није дух народа. Било би...

тако рећи... културно самоубиство...

Лојска. — Добро си научио; и ја сам тако читала,

Гени (Лојски). — Зашто се гураш, душо, у плебејску Атину2

Комар. — И Хвастја такође, чини ми се... ни њему човек не би видео у срце, па кад би ставио и деветоро наочара.

Управитељ. — Његове речи су умерене и увек је у црно обучен.

Комар. — Баш то сам и мислио! Бог сам зна да ли је његов црни капут стварно црн... Ко се тихо шуња и самотно преде... куд ли ће

се дошуњати и шта ли ће испрести2 .

(Хвастја с десна).

Управитељ. — Драги Хвастја...

Комар. — Шта је рекао

Хвастја. — Да ће доћи, рекао је.

Комар. — Да ће доћиг

Хвастја. — Да ће доћи, рекао је, да види ко ће најхрабрије да дуби на глави.

Комар. — Шта»

Хвастја. — Јер је данас, рекао је, такве врсте гимнастика врло раширена по лепој нашој домовини.

Управитељ. — Какву ли је мисао огрнуо том покладном маском>» Је ли поруга или је похвалаг

Гени (са осмехом). — То је црна завист. Кад сам не уме да дуби на глави, пребацује другима. :

Комар (стави прст на уста). — Зар не чујете кораке» Зар их не

познајете» (Сви ућуте и устану, Комар приђе вратима и ухвати за кваку; врло кратка пауза; Комар отвори врата широм и дубоко се по-

К«ЛлОНиИ). Жупник. — Хваљен Исус! Сви. — Хваљен до века!

Управитељ. — Господине жупниче, поздравља вас од срца наш учитељски колегиум. Поздравља претставника цркве, оне цркве којој је тако рећи по природи и у првом реду поверио васпитање наше омладине ...

Жупник. — Ма-да...

Управитељ. — Јер од памтивека важи и неопозива је истина, да је само у сложној сарадњи цркве и школе лепша будућност нашега народа и човечанства уопште... да ће тако рећи изнад цркве и школе засијати нова зора...