Naša književnost

88

очуваном кућном темељу, на утабаном земљаном поду видео се костур шиваће машине, црн и решеткаст. Била је то последња и једина забелешка о томе да су овде некад живели људи, да су ти људи имали насушне бриге о крову над главом, одећи и храни.

Капетан Череда је стајао сред пустиње. Био је тек прошао кроз немачке ровове и заклоне, те му намах би јасно како је ишчезао с лица земље заселак што га је његов батаљон заузео у ноћном боју.

Немци су намеравали да зимују у том куту. Али мада је заселак био подесан за становање, они су изабрали нешто друго, што је боље одговарало зверској природи освајача, недовољно убеђених да су безбедни. Сакупив заробљене красноармејце и становнике који нису успели побећи, заповедили су им да поред кућа ископају земунице. На висовима иза засеока градила су се одбранбена утврђења. Развалили су куће и из брвана начинили дебеле настрешице над својим јамама. Немци су пажљиво повадили из кућа _прозорске рамове са окнима и ставили их у своје заклоне под земљом. Тамо су такође свукли кревете, ормане, гвоздне пећи, котлове за прање рубља, шарене јоргане од крпчића, и дечје велосипеде. По јаругама иза засеока, по њиховој заповести, биле су ископане пећине. У њима су Немци саградили слагалишта, коњушнице, гараже и електричну станицу. Све је то било саграђено од козачке имовине. Камен школских зграда, брвна настањених кућа, дрвенарију колхозних амбара — све су то употребили Немци, подигав себи подземни град и окружив га бодљикавом жицом. Од јаме до јаме, од земунице до заклона, од подземне електричне станице до подземне болнице ишли су многобројни ходници и дубоки ровови, јер се Немац бојао да корача усправно по тој, како је гордо изјављивао, освојеној земљи.

А људи»... Јадна је судбина људи чија је кућа разрушена. Нико се около није могао видети. Само крупне вране, које су злокобно гакале, узлетале су понекад и шумећи крилима виле се над главом. #

— Али можда је овде и остао, преживео когод> —- гласно помисли капетан Череда.

Као одговор на његове мисли заниха се нарамак сламе баш ту где је он стајао, затим се диже изнад земље нека даска, коју је придржавала танка рука у црвеној рукавици, подераној на прстима, по том се помоли глава, повезана, уместо марамом, комадом сивог војничког ћебета. Тренутак, касније пред потресеним капетаном стајала је жена у којој, поред свег њеног јадног изгледа, није било тешко препознати праву Козакињу, рођену у овим некад благодатним и слободним степама. Ниси је могао назвати старом, јер је имала младе пламене очи, али је ниси могао сматрати ни младом, јер су јој оштре боре браздале чело, лежале око чврсто стиснутих танких усана и испод очију, а седо прамење косе је провиривало испод тога што јој је замењивало мараму. Козакиња неодлучно застаде крај подрума.