Naša književnost

:: 5 До Наша књижевност

дима није спасавао. Поломљеним дрветом своје нове куће одржавала је ватру на огњишту. Али се и то дало трпети. Главно —Љоњка и Варјуша, били су с њом. Ноћу, седећи у подруму и додајући сувад на ватру, слушала је дисање поспале деце и мислила: „Сачуваћу наше рођене... Стјепан ће доћи, видеће око чега сам руке савила.“

У то да ће Стјепан доћи, није сумњала. У дуговечност немачке власти није веровала. То је била зла година коју треба преживети. Живот ће потећи као и пре, не, биће све још лепше кад се истерају Немци и Стјепан се врати кући. :

Деца се од зиме јежила и прибијала једно уз друго. Кад би се у сну превртала, суха трска је пуцкарала под њима. Њена последња радост и последња нада у будућу срећу било је то двоје малих, белоглавих, подераних, вечно гладних, али који нису били изгубили способност да се смеју. Њих ради је и живела, као вучица, у влажној јами; њих ради је прала рубље немачким војницима; њих ради гутала увреде и сузе. 2

— Ништа. Стјепан ће се за све то осветити,

Да, деца су деца, па ма како им детињство било сурово и јадно. Као што сунђер упија воду, тако су она упијала у себе све што су видела и чула, све што се око њих догађало. И страшни свет борбг и људских патњи огледао се у њиховим душама на дечји начин, врело и чисто. |

Био је светао јесењи дан, пун сунчаног заслепљујућег плаветнила и оне ретке тишине у природи која бива само у сутоне и време вењења. Прасковја је пустила децу из подрума да се поиграју, наредив им не може бити строжије да не галаме и да се не приближују немачким заклонима. Немаца у близини није било. Само се видео стражар крај официрског заклона, а један официр, који је разумевао и помало говорио руски, седео је на клади за сечење дрва и сисао лулу.

Немац је расејано посматрао мале Козаке, који су се недалеко од њега играли. Можда су га нејасно потсећали на штогод далеко, он се тога више није могао сетити са свом људском јасноћом, то је било скривено од њега густим застором крваве магле, која је увек и свуда лебдела ско њега... Па ипак су прилике заигране деце покренуле, пробудиле нешто у Немчевом мозгу, отупелом од алкохола. Стао је ослушкивати разговор двоје руских малишана. Они су били подалеко, али је јасни дечји шапат звонио разговетно у тишини јесењег дана. Разговор дечји је постајао занимљив. Немац је стресао дремеж са себе.

— Ти ћеш бити Немац, а ја Црвена армија, наговарао је малу Варјушу старији — Љоњка.

Она је тврдоглаво одмахивала главом гледајући уплашеним очима.

— Зашто да будем Немац. Нећу...