Naša književnost
Козакиња _
"с њом се растати. Плакала је, молила, претерано гласно је узвикивала своје руске речи, као да их је тиме хтела учинити разумљивијим за Немце. Иљичиху су гурнули у груди, она се срушила на праг, затим скочила и, као слепа, пипајући и милујући чворноватим прстима сиву иловачу свога дома, стала да вапије:
— Зидови моји мили, прозори светли моји... Не дам да вас разоре... Ој, где ли ће се глава моја јадна склонити, куда ли ћу се ја, сиротанка, здети !...
Њена прилика и глас били су страшни, Сви су се охладили, потресени сликом бескрајног очајања. Нико није приметио како је Немац извадио револвер из кубуре. Пуцањ је праснуо оштро и кратко. Иљичиха се срозала на земљу, грчевито се прстима држећи за зид, нокти су јој у лепу ископали дубоке, дуге Сразде.
Прасковја Фролкова је то видела, јер су је натерали да раскопава Иљичихину колибу. Она је стајала крај прелаза, покрив лице рупцем, да се не би видело како јој се сузе котрљају низ образе. Изашла јој је пред очи и њена судба, само још горчија. Ако стане бранити кућу — убиће је Немац, деца ће јој остати сирочићи без игде икога, без родитеља. Стјепан је наредио: „Више свега ми пази на децу...“
— Нећу се противити, одлучила је Прасковја, — нека руше.
Када је кроз неколико дана несрећа ушла и у Прасковјино двориште, суседи су са чуђењем гледали како са веселим огорчењем руши своју нову кућу. Смејући се и подвикујући, збацивала је цреп с крова, скидала врата са шарки, вукла тешке греде.
— Сложније, суседе! Не рушим туђе — своје рођено... Умориле се, слатке моје. Ех, изгибосте од посла...
Старац Косухин, коме су Немци дали посао пун одговорности да вади прозоре не повредив стакла, — само је вртео главом, не схватајући како се сада народ изокренуо. Овамо се за своју имовину спремала да умре, овамо својим душманима помаже усрдно.
Прасковјине очи су биле сухе. Само што су се насмејана уста чврсто стезала, да се усне од бола не би искривиле. Нико није знао колико ју је муке стало уздржавање када би је Немац широким дланом потапкао по леђима вичући:
— Јуначина, дефојка! Тобар!
Затим су је натерали да извади казан из пећи у летњој кујни. Он се није могао пронети кроз уска врата, па су зато кујну срушили.
Већ су ишле хладне јесење кише. Прасковја се с децом сада настанила у подруму, у који се морало слазити расклиманим лествицама, издигав даску која је служила истовремено и као кров и као врата. Снела је тамо неколико нарамака трске и сламе, покрила их крпама — постеља за Љоњку и Варјушу била је готова. У углу је начинила огњиште од камена. На пољани, где је раније стајала школа, ваљали се зарђали одломци водоводних цеви. Прасковја их је скупила и некако саградила чунак за дим, који је чувао топлоту, али од
ПАТОНА јр АЛТ
ан
И са а
% МУ 3
3
У
ду МЗ зри
ај ја.