Naša književnost

ха,

-Фиоп [онАшеоп А ипдилзоди Гоневтал ен ергежог очтодмоџан сКцон чини своје јаме.

„Живу су ме у гроб сатерали...“

Јављао јој се Стјепан у јуришу. Трчао је с пушком упереном, уста су му била отворена, издалека му је чула глас. Стјепан је викао: „ура“ и Немци су бежали од њега. Многи су дизали руке, али их он није штедео. =

«

— Немој их жалити, Стјепо... Децу нашу они нису пожалили

И још много шта јој се причињавало у њеним усамљеничким сновима и на јави. Живела је од ишчекивања. Када би над засеоком летели аероплани са црвеним звездама на крилима, сретала их је и пра. тила погледом као веснике ослобођења. Кад је први пут угледала бригу на немачким лицима, срце јој је радосно закуцало. На истоку —- иза висова — већ су грмели топови. Чинило се да говоре: ускоро, ускоро.

· Све становнике засеока Немци су били отерали. Жене су кукале растајући се од завичаја, — оне више ништа нису имале сем те земље, миле срцу због успомена на прошли живот, — терали су их кундацима, секли, али су се оне освртале према истоку. Деца су босим ногама ишла по снегу. Старци су тужно гледали на пут, не дижући очију на стражаре који су их гонили. Старац Косухин, колхозни млинар, дошао је до брда, — раније су тамо стајали млинови којима се поносио, погледао је поломљена витла и жрвње, сео на земљу и рекао:

— Убите — даље нећу.

Проболи су га бајонетом.

А Прасковја Фролкова ни тада није плакала — и оставили су је у засеоку, огласив је лудом. „Ништа, — мислила је, — наши су близу... Доћи ће Стјепан,

осветићу се за своју несрећу.“

ИМ Стјепан је дошао. Ујутру, изишав из подрума, угледала га је. Стајао је на снегу сред дворишта, испред немачког заклона начињеног од њихове куће. Без капе и појаса, у шињелу покиданих дугмета, придржавао је левом десну рањену руку. Немац је са машинком стајао иза његових леђа, Други је седео пред њим на пољској столичици од никлованих шупљих шипки и сишући лулу гледао га тромо испод тешко опуштених црвенкастих капака,

„Стјепане!“ — хтеле су крикнути Прасковјине усне, али јој ј= глас замро у грудима. Очи су им се среле, препознао је у тој дроњавој, седој, остарелој жени своју некадашњу радосну љубав и заповеднички јој очима рекао: „ћути“!

„Ма шта сада мислила, ма шта угледала, ма шта још морала преживети, — ћути. Тако се догодило у животу, како се ретко догађа. Не мисли да су ме лако заробили. Нисам ни кукавица, ни издајица.