Naša književnost

Тражили су „брбљивог/“. Знаш, у тим случајевима су спремни на све... Стигао сам овамо ноћу, да би у зору почео лов. У помрчини се могло једино гранатама борити. Ранили су ме у десну руку, нисам могао више њоме да крећем. Видиш — довели су ме овамо на конопцу. Шта оно посматра официр» Оно су новине, узели су их из мог _ џепа. Да, оно је моја слика на првој страни. Да, то сам ја убио сто тридесет Немаца. Стајали су између мене и тебе, морао сам их уништити...“ –

„Стјепане! — запомагале су њене очи. — Видиш, разрушили су нам кућу... Зашто не упиташ шта су урадили са Љоњком и Варјушом2 Нисам ти их сачувала.“ Е

„Ћути, ћути... Није то твоја кривица. Видео сам то и по другим селима и местима, Штета што сам мало убио те зверади... Шта ње учинити са мном> Зар не знаш»“ Е

„Умрећу заједно с тобом.“

„Не, остаћеш да живиш, да би о свему испричала људима. Склони се, тако ће ми бити лакше. Сад ће ме убити.“

„Свеједно, иначе живим у гробу. Стјепане, морам да умрем < тобом...“ 5

„Не, наши ће брзо доћи. Збогом.“ ~

Много су рекли једно другом у том кратком тренутку када су им се погледи срели. Поново је чула пуцањ, глухо је одјекнуо над њеним подрумом.

Срце јој се скаменило. Да је и имала суза — ватра патње би их сасушила. Постајала је тврђа од камена. Изгубив све, стекла је једне —- јадом ожежену, али несаломљиву људску душу.

Разумео је то, гледајући је, капетан Вартоломеј Череда, командир батаљона у ком је служио инжињерац Стјепан Фролков.

— Шта ћете сад... како намеравате да живите» — упита жену

— Поћи ћу с вама, — просто одговори Прасковја.

Капетан Череда погледа у војнике, који су у тесном обручу били опколили њега и Козакињу. Из њихових очију је зрачило нарочито осећање, — не би га човек могао назвати нежношћу, јер челик не може бити нежан, — премда се у њиховом блиставом прохладу искрила сестра нежности — људска уморна љубав.

— Да је узмемо, — обрати се својим војницима капетан.

— Стјепанову жену ћемо узети... Куваће... Узети, — одобравајући се одазваше војници,

_Али Прасковја, одмахнув главом, рече разговетно и тихо својим заповедничким гласом, коме се сви покорише:

— Пушку ми дајте. Ја сам све своје откувала... Срце друго · тражи.

Неко од војника весело скиде са себе грудњак и даде га Прасковји. Други јој поможе да развеже комад ћебета које јој је слу-