Naša književnost

а ЗАВИДА РАДА пр ма 1 чауљави оњлаанашће . ст мен ОВАЦА

КУ

428 Неша књижевност

је са мном отворено, срдачно, непосредно, као старији друг са млађим. Он је био поносан на свој књижевни рад и тај понос хтео је да ми саопшти. Али само — не хвалисаво, не наметљиво. Своју моћ да изрази страст чулно, интензивно и непосредно, а да остане на умет-. ничкој висини, он је истицао са унутрашњом радошћу. То је било његово уметничко преимућство, с којим се он тада дичио, а имао их је још и других.

Ја сам тада с дивљењем у њему гледао писца романа „Нечисте крви“. Ни ја тада, па верујем ни он сам, нисмо били свесни и његове друштвене вредности. Станковић је са моћним уметничким понирањем уз призвуке елегично изражене туге, умео да дочара умирање старог Врања, које је постављањем границе улазило у нове политичке услове, а у које су продирале нове економско-друштвене снаге. Оно труло хаџиско богатство, са господарењем и газдовањем на жутим доксатима, са импозантним држањем у спахиском господству, пропадало је и уступало своје место новим снагама, младој буржоазији са села. У „Нечистој крви“, као последњи драги камен те полуфеудалне прошлости и богатства, остала је лепота чудесна као у некој источњачкој бајци — лепота хаџиске кћери Софке, као неки кобни драги камен. Станковић излаже драму те „коби“, која је одраз драматичних односа ван ње, унутрашњи, стихиски сукоб младости коју окружује дражима старинске већ заборављене народне мелодије.

У приповеци „Стари дани“ она тетка која пламено игра и која својом игром подиже помаму страсти око себе могла би са својим личним животом послужити као мотив за врло. узбудљиву позоришну драму или филмски сценариј. Било да се дуже задржи на развоју каквог случаја промашене и прегажене младости као у Софки, било да се таквог случаја дотакне у лету, узгредно, у каквој цртици, Станковић је увек пластичан, увек је његов уметнички израз набубрен од свежине, једрине драматичне садржајности живота. Његов ·израз је сочан и сав пламти од врелине и спонтаних, истинито доживљених, осећања. У разговору с њиме он је нарочито указивао на ту истинитост, говорећи са омаловажавањем о свему што је књишко, што је прављено, конструисано.

Увек ме је привлачио његов фини уметнички слух: слух за буђење природе у младости и слух за старинске, већ изгубљене и заборављене народне мелодије. За преминулог великог совјетског позоришног уметника Москвина кажу да је имао велико развијено осећање за лепоте старих руских песама и да су му њихове мелодије давале потстицаја за стварање рељефних руских типова. Уметничка проза Боре Станковића носи увек призвук старих народних мелодија и што

"старија, то чаробније. делује на његова лирска проживљавања. Његова „Коштана“ њима је накићена. Његов Митке као да је израстао из

врањанских страсних, топлих и сетних песама. Увек се око ових песама обавија облачак туге, меланхолије, чежње за животом који се