Naša književnost

није довољно иживео и довољно развио, пригушен ропским условима. У нашој романтичарској поезији певало се о „севдаху“, али нико није успео да том осећању да његов прави уметнички тон и боје, његову реалну животну изражајну снагу као Бора Станковић. Иза његовог севдаха увек је нека трагедија личног жизста, Откида се с њиме бол из груди, вапај за лепотама које су се само за моменат дотакле живота, дубоко потресле најинтимнија осећања, па ишчезле у неповрат. Откида се бол из срца које крвави у патријархалној самоћи, у шапатима који се предају врањанским горама са загонетном месечином и изливају се кроз песму, спајајући свој интимни живот са осећајним мелодијама баченим као крик живота. Седи преда мном Бора Станковић и његов тврди, готово груби израз лица прикрива све тајне његове осетљивости и осећајности, Тако су затворени у се и за површан поглед туробни и мрачни ликови оних сирових врањанских типова које је Бора Станковић дао у својој прози. Изгледају брутални као саможиви, неприкосновени деспоти, а само звук неке мелодије или ватра неког девојачког ока или чежња којој не знају ни сами порекла узбуркају њихове маљаве груди и млаз незадржане осећајности плаховито прелије њихову дотле камену природу. Или узмимо његовог божјака, оног блесастог или сулудог из „Божјих људи“. Изгубио је људски облик, постао чудовишна наказа, страши врањанске жене које под дејством гробља, задушница, сујеверја виде у њему весника провиђења, тајне недокучне силе, али Бора Станковић открије да у њему живи реално осећајно људско биће, човек. Сви ликови у његовој прози, било да су ликови деспотских хаџија, пијаних и полулудих божјака, мученички испаћених жена, страсних девојака, сви су они тесно спојени с врањанским поднебљем, окупани његовим бојама, сви они у својој осећајности и изразима унутрашњег живота носе капљице са народних извора врањанског краја.

ВЕЛИБОР ГЛИГОРИЋ

У ји и Н И и ва | | | 8