Naša književnost

Ни књига О. Бихаљи-Мерина није епопеја, и то није ни хтела да буде. Она је, у ствари, једна срећна синтеза документације и импресивнога казивања и саопштсвања стања и догађаја, дело писца који је поуздано научно упућен да законе борбе разуме и схвата у њиховој материјалној суштини и да их као такве и објасни, али и књижевна творевина једног суптилног пера, којим сигурно рукује несумњив и однеговани таленат. Ова књига о Шпанији која је умирала у мраку тешког и притиснутог живота, али се кроз борбу народа и смрт у борби почела понова да рађа, већ у оваквој својој концепцији, израженој, наговештеној управо и у самоме називу, није могла остати само дело факата и статистика, констатација и објашњења. Нити бити само један идеолошки увид у ствари. Она је добила, вољно, али и неизбежно, дубок литерарни печат и тако се уздигла изнад површине на којој репортажа има своје колосеке. Ако би се хтела обележити, као врста, ознаком књижевне репортаже, онда би се истовремено одмах морало рећи да је у том реду једна од најимпресивнијих које смо читали, и додати да је свакако више књижевно дело, него ли публицистички рипорт. 5

Ово првенствено тако што се везује, амалгамише у чврсту целину, дакле У један организам, где се фрагменти преко којих се репортажне ствари неизбежно казују, не отимају један од другога, да сваки самостално делује, већ се склапају, усложују у једну грађу, у једну грађевину. Од тренутка до тревутка, од ситуације до ситуације, од догађаја до догађаја, од једног појединца до другог, од једног стања до онога које му је супротстављено, сва ова поглавља, неповезана неком увек истом нити једне непрекидне садржине, у ствари су низ разних аспеката једног предмета, сагледани и сагледавани не случајно, већ по ономе одбиру који их неће једне од лругих одвајати, него"их, напротив, сложити у велику и синтентичну слику тога предмета: Шпаније у борби, иу осветљењу узрока борбе и њене историске генезе. То је не једна репортажа о једноме стању које се сагледава у појединостима како се на њих наиђе и уколико и како која писца заинтересује и привуче, већ једна обилна, документарна, али и књижевна грађа о стању као целини, која се смишљено тражи и налази и целисходно распоређује и компонује, да све укупно буде један целовити садржај.

Некада се, много више но данас, неговао један књижевни род који се звао путопис. У најбољим тренуцима, у великим дометима, путопис је доиста могао да буде, и то и бивао, моћан, сугестиван, својом целовитошћу импресиван и садржајан приказ и осветљење једне земље, или ширег географског и историског појаса, или чак читавог једног континента. Књига О. Бихаљи-Мерина има нешто од једног путописа у најбољем смислу. Али једног путописа који не даје земљу и људе и стања у њиховим пасивним видицима, онако статично како се они увек морају да запажају из једне туристичке перспективе, из птичијег лета путника који пролази и у пролазу прима импресије, као да ствари увек гледа са неког брда одакле се пружају широки, отворени и јасни изгледи на панораму земље и живота у њој. Ово је један путопис кроз срце живота једне земље кад је оно у најпунијем трагичном активитету, у крвавој динамици, у револуционарној борби која тај тренутак претвара у разбуктало стање историје у чину. Али и са елементима који су типично и чисто, надахнуто путописни. Књига даје борбу, у садржајној целини која је широко осветљава, али и средину, позорницу у којој се она дешава, даје градове, села, пејзаж, амбијент, чак, ако хоћете, егзотику средине која на том далеком западу носи дубоке трагове оријенталнога даха, и која се као таква изражава колико у видним, спољним знацима старих споменика или архаичних ношњи, толико и у темпераменту, у ставу, у гесту. Дајући борбу Једне земље и једног народа, писац види и земљу и народ и не одваја их од историје коју они крећу, Али их види не као декор, као сцену, као шаролики: оквир који фантазију разиграва, већ реално, реалистички у пуном смислу оног реали-