Naša književnost

256 ; Наша књижевност

Јаропегов. Теренћев. И онај нови, његов заменик.

Сомов. Не баш много пријатна личност.

Јаропегов. Интересантан момак, чини ми се.

(Улазе Теренћев и Дроздов.) Теренћев. Моје поштовање градитељима! (Дроздов се ћутке рукује.)

Сомов. Добар дан, Иване Ивановичу . .·

Теренћев. Дан је леп, али нама приговор из Москве. Јесте ли читали 2

Сомов. Не. Где»

Теренћев. Ево!

Јаропегов (Дроздову). Пушите ли

Дроздов. Хвала.

Јаропегов. Ви сте ловацг

Дроздов. Јест, волим лов. Откуд знате»

Јаропегов. Видео сам вас у шуми с пушком.

Дроздов. Тако! (Одлази У најудаљенији кут терасе.)

Сомов. То је ситница!

Теренћев. (уздише). Самокритика, наравно...

Сомов. Јест, на то циљају · ··

(Лидија и Арсењева излазе из собе.)

Лидија. Што не позовеш другове да уђу у кућуг

Сомов. Јест. Изволте, Иване Ивановичу.

Теренћев (пажљиво и зачуђено гледа Арсењеву, зове). Борисе, ха|демо! (Тројица одлазе. Јаропегов остаје, седи на огради.)

Лидија (звони). Да, врло је досадно. У граду су још увек незадовољни, живе напућени, гунђају, сплеткаре против партијаца, при“ чају старе московске анегдоте.

Арсењева. Учмали град.

Лидија. Ниједан шешир да нађеш који ти је по вољи.

Арсењева. А ти га начини.

Јаропегов. Зато лако можеш да постанеш неповољан.

Лидија. Зашто ту прислушкујете» Ово је Виктор Павлович Јаропегов, Катарина Ивановна Арсењева.

Јаропегов. Мило ми де!

Лидија. Ја не умем да правим шешире. И уопште ја ништа ве радим.

Јаропегов. То најбоље штити ОД грешака.

Лидија. Бедна иронија. Ето ви, инжењери, радите и непрестано грешите, читав ваш рад је грешка.

Јаропегов. Исто то мисли и Ана Николајевна. С њене политичко-естетске тачке гледишта црква је у сеоском пејсажу умеснија од фабрике.

(Дуњаша на вратима.)