Naša književnost

Сомов и други 257

Лидија. Дај каву, Дуњаша! И хлеба. И сувише споро долазите кад ЗВОНИМ. Дуњаша. Била сам горе. (Одлази.) Јаропегов. Чуо сам, да сте учитељица 2 Арсењева. Да. Јаропегов. Не личите. Арсењева. Је ли то неодобравање или комплимент2 Јаропегов. Не усуђујем се да вам говорим комплименте, а и зл то треба времена. Арсењева. Мило ми је што цените време. Лидија. Каћа, буди опрезнија са њим он је очајан удверач, како се сад каже. (Дуњаша доноси кзаву.) Сомов (виче) Викторе! Јаропегов. Пардон! (Одлази) Арсењева. Ко је тог Лидија. Пријатељ мога мужа, био је ожењен његовом сестром, обудовио је. Врло је даровит, занимљив, пијаница, помало шаљивчи на, безобразник и женскарош. Ето, ако желиш ла се Ура Арсењева. Не, хвала! После такве карактеристике — немам воље. Лидија (смеје се). Задовољна си животом 2 Арсењева. Не, наравно. Чак не могу ни да замислим како човек у данашње време може бити задовољан. Лидија (пошто је промислила). Рекла си нешто озбиљно, не разумем. | Арсењева. Није тешко разумети. Људи чији је живот био лак и пријатан не могу бити задовољни што се он руши, а они који га руше нису задовољни што се не руши онако брзо како би то они желели. Лидија. Па ти си постала... филозоф! ИМ ти искрено желиш да се стари живот што пре сруши2 Арсењева. Да. Лидија. Како је то једноставно! Да, и то је све! Па, ти си рекла да ниси партијка2 Арсењева. Али ја саосећам са радом партије. Лидија (уздахнувши). Ти си била тако... самостална! Не схватам, како можеш да саосећаш, кад су сви против партије. Арсењева. Сви, осим најбољих радника. Па и твој муж и ње. гов пријатељ ,. Лидија. Е, мој муж!... Он тешка срца, како се то каже... Арсењева. Зарг Лидија. А Јаропегов, он, знаш, једва да је, уопште способан да осећа, саосећа. Он је, знаш, тако... празан! Ето он је самосталан. Саосећати — то већ значи помало волети некога, а љубав и самосталБост не иду једно с другим, не! 7