Naša književnost

264 Наша књижевност

Лидија. Чини ми се, — Николај долази.

Богомолов. Јест, јест, он је! Јаропегов је, знате, нешто слично старинским нихилистима. Не верује ни богу ни ђаволу. Али ни ми нисмо дужни њему да верујемо, зар нег

(Улази Сомов).

Сомов. Опростите, Јакове Антоновићу, — закаснио сам!

Богомолов. Мо-лим!

Сомов. Хоћемо да ручамо, Лидаг

Лидија. Све је спремно...

Сомов. Изволите за сто! А где је мајкаг

Лидија. Долази.

Сомов. Ракицег

Богомолов.Ракију је добро пити с Јаропеговим, — а ево и њега! Добар дан, драги мој!

Јаропегов. Моје поштовање.

Богомолов. Ја, знате, само што сам рекао, да ви умете У сваку ствар да унесете духовитост, неку, разумете... лакоћу...

Јаропегов. М зато ракију пијем лаког

Богомолов. Што је чини пријатнијом. Чак, знате, и некролог Садовникову написали сте донекле...

Јаропегов. Покојнике некролози не интересују.

БОГОМОЛОВ (смеје се), Па за њих се некролози и не пишу, него за нас.

Ана (улази. Добар дан, Јакове Антоновичу!

Богомолов. Моје поштовање, уважена.

Ана. Фуј! Да сте видели на реци — страхота! Мушкарци и жене, потпуно голи...

Богомолов. Да, да! Као у рају...

Ана. Као у паклу... то је тачније!

Сомов (примиче столицу мајци). Седи, мама!

Богомолов. Ех, дивна ли је ракија била у наше време!

ДОРА АСТИ

(Код Теренћева. Исто тако нова вила са маленом терасом, на терасу излазе

једна врата и два прозора; од ње до земље четири степенице. Башта: четири

младе јеле, оне су полуосушене; испод сваке леја за цвеће, али без цвећа, леје

су зарасле у траву. Две клупе обојене зеленом бојом са наслонима. Крај ограде

—_ куглана, она почиње једном одајом у којој стоји узана постеља, сто и две

столице. Кроз врата и прозоре промиче прилика Људмиле, синовице Теренћева. На тераси Китајев и Семиков.)

Китајев. Зар не видиш» Шех краљици! Семиков. Гле ти њега... гледај молим те! Китајев. За тебе је, Семикове, вергла а не шах.