Naša književnost

270 Наша књижевност

Арсењева. Учим децу.

Дроздов. Иване!

Крижов. Ви, млађи, треба у партију да се уписујете, да притежете јаче. Ето, док сам долазио овамо — и гором, и водом и шу: мом, како се оно каже, гледам: овде се зида, онде се зида, тамо изградили, ух, мајко моја! Хитро прилегли на посао, чврсто! Наравно ја сам за то знао и из реферата, из новина, али кад својим очима видиш, то је већ нешто друго!

(Дроздов и Теренћев седе на клупи и прегледају бележницу.)

Теренћев. Није он бунџија.

Дроздов. Да, не личи! А бројке лоше кажу.

Китајев. А јеси ли тиу партији 2

Крижов. Ја — нисам. Мени то не треба, ја сам и без тога природни пролетер. Пре Октобарске, пре Лењина, ја чак нисам хтео ви да знам за партију. Мислио сам да то младеж чеше језик. А и посао ми је тежак, захтева много напора. А ја нисам мајстор да конфери шем, нити сам много писмен. Пре три године хтели су да ме произведу за хероја рада, али ја нисам љубитељ чинова и титула, молио са: да ме не дирају.

Китајев. Погрешили сте! Зна колектив шта ради, њему је хе рој потребан...

Криажов. Херој, а овамо празна глава...

Дроздов. Видиш»

(Теренћев ћутке клима главом.)

Дроздов. Зови га унутра:

Китајев. Па куда си кренуог

Крижов. Ето, дошао сам овамо.

Људмила. Шта је — хоћемо сутра да ручамо2 Нико не долази

Теренћев. Окани се! Ходи овамо, Крижове.

Крижов (иде). Види се да немаш реда, што се ручка тиче» Исто си тако неуредан као што си и био, ар (Тапше Теренћева по леђима.) Мило ми је што смо се срели!

Људмила (око Арсењеве). Какав неред! И тако — готово сваки дан.

Арсењева. Какав интересантан старац!

Људмила: Млади су интересантни. На пример Дроздов, а: Опажаш ли како те загледа>

Арсењева. То му је занат...

Људмила. Наравно — мушка посла. — А мени се инжењер свиђа.

Арсењева. Којиг

Људмила. Јаропегов, наравно. Он је у клубу држао предавање о Земљиној историји, о металима, — занимљиво. Весели ђаво!

Арсењева. Па је-л ти се удвара>

Људмила. Залуђује ме. Засмејава, Ја волим веселе људе!