Naša književnost

290 Наша књижевност

Сомов. Једанпут.

Богомолов. Па како јег Опоравио сег

Сомов. Вероватно.

Богомолов. Чудноват случај, а2 Збиља се чудим! Остарио сам, постао брбљив... Лаку ноћ! (Полази).

Дуњаша (улази). Да донесем самоварг

Лидија. Да. Молим. Ко то тамо хода»

Дуњаша. Катарина Ивановна и Фјокла. (Одлази.)

Лидија (виче). Каћа, ходи да пијеш чај...

Арсењева. Хвала. Кроз десет минута.

(Арсењева и Фјокла одлазе.)

Сомов (испратив Богомолова). Зашто си је позвала»

Лидија. На чај.

Сомов. Ти као да избегаваш да останеш насамо са мном, после оне хистеричне сцене...

Лидија. Договорили смо се да је више не спомињемо ...

Сомов. Ти ме не избегаваш, нез

Лидија. Као што видиш.

Сомов. Морам признати, Лида, да ме је то вече... ипак те шко повредило! И ја још непрестано мислим да је ова Арсењева...

Ана (улази). Ти о Арсењевој, аг Она жели да буде љубазница ништака Теренћева, и чини ми се, постигла је то, о том сви говоре!

Лидија. На пример — Титова.

Ана. Она је банална, али врло паметна жена! Ми смо сад доведени у положај да водимо познанство са свакојаким ђубретом, али, Лида, ја уопште одбијам да схватим шта налазиш тако занимљиво у овој сувој, глупавој учитељици и — можда шпијунки 2

Лидија. Ви још непрестано гајите наду да ме преваспитате»

Сомов. Ако наставите тако ВИ Бете се посвађати, као и увек.

Лидија. Ја се никад ни с ким не свађам._

Ана. Али ти се све више свиђа да ме љутиш...

Лидија. Не свађам се и почињем да мислим да је то једна од мојих мана.

Сомов. Доста, Лида! И ви, мама...

Ана. Ти ми одузимаш право...

Сомов. Лакше! Долази ова... Куда ћеш, Лидија»

Лидија. Прошетаћу се са њом ка реку.

Сомов. Надам се — нећеш до поноћи 2

(Лидија одлази, Дуњаша уноси семовар.)

Ана. Дуња, ви сте данас опет у кухињи направили вашар...

Дуњашља. Хтели бисте да шапућемог

Ана. Не, наравно, али те ваше... дивљачке песме!

Дуњаша. Некоме су дивље, а нама су пријатне. Ви ме пуштајте на време, па ће бити тишина. Ја не радим 8 сати него 18. То није по закову. (Одлази.)