Naša književnost

Сомов и други | 289

Лидија (расејано). Да...

Семиков. Али како без мисли» Па ето, види се да и пси нешто мисле.

Лидија (трља чело). Видите ли, Семикове...

Семиков. Ја сам промечио презиме, зовем се Семиоков. То је за списатеља лепше. Него — Семиков, Кузнецов, Горшков, — зар ту има поезије2

(Улазе Изотов и још двојица, један дебео, други дежмекаст; они се поздрављају са Лидијом ћутке, са поштовањем.)

Изотов. Могу вам послати бутера.

Лидија. Хвала, имамо...

Изотов. Ана Николајевна је рекла да немате, А имате ли меда> Могу вам послати. Одличан мед.

Лидија. Питаћу свекрву.

Изотов. Имајте у виду. Другови организирају глад...

(Лидија показује очима на Семикова).

Изотов. Ја ту, наравно, подразумевам сељака, он све сам једе. Наљутио се на град, па једе бутер, јаја, месо — све једе! Стока, потсмева се нама. Ви, каже, хоћете да живите мимо сељака> Ексере, текстил нам не дајете» И ми вама жито не дамо! Хо-хо! Е, до виђења,

Лидија. У град идете2

Изотов. Не, ноћи ћемо овде, код Богомолова. Играћемо винта. Старац је хазардни карташ. Не мари за јело, али карте обавезно! Највеће задовољство.

Лидија. Данас сте расположени.

Изотов. Послови иду добро. Одлично иду послови. (Одлази).

Семиков. И за рибе сам избележио...

Лидија. Шта2 О рибама2

Семиков. Да постоји разна рибља крљушт и да људи исто тако не могу бити једнаки. Али зар крљушт није одећа, нешто као капут или гуњ...

(Сомов, Богомолов),

Сомов. Слушајте, пријатељу, ви сте немарни у раду! Побркали

сте тамо, ђаво би знао како! Можете ићи. Сутра, молим, у десет. (Семиков брзо нестаје.)

Богомолов. Чист младић...

Сомов. Приглуп. Пише песме, и.

Богомолов. У његовим годинама глупост је, знате, само украс...

Богомолов. Не, хвала! Да, младеж... То је крупно питање. Она ће, наравно, добити права да носи панталоне и кравате у боји којој она жели, али многи ће затражити Столипинске кравате, а2

Лидија. Ви се врло... мрачно шалите,.

Богомолов. Па живимо У доба мрачних шала! А је ли вам се јавио Јаропегов2