Naša književnost

Како су ухватили Семагу - 307

— Ја... као да сам мати! Ах, ти, братац! Но, па шта ти тражиш! И шта радиш са мном2 Ја сам, брате, војник, лопов сам ја, ако ћемо право....

Ветар је шумео потмуло и тако тужно.

— Боље да си заспао. Но, бајки. Спавај! Ништа, брате нећеш извући. Спавај ти. Отпеваћу ти песму. Мати би отпевала, Но, но, но.. О 0, 0! Бај, бај. Нисам ја жена. Спавај.

И Семага је наједном тихо и, колико је могао, нежно и отегнуто запевао, сагнувши главу к детету.

Ти, Матањка, душо, стоко,

Ниси баш ништа но око.

Он је то певао на мелодију успаванке.

Беласаста магла на улици непрестано је врила, а Семага је ишао по тротоару с дететом у недрима и у исто време док је дете, не престајући, цвилело, лопов је над њим слатко мрмљао:

Кад ти дођем у госте,

Поломићу теби кости.

,

И по његову лицу од очију текло је нешто — отопљен снег ваљда. Лопов би сваки час задрхтао, гребло га је у грлу и гушило у грудима, и било му је до суза тужно ићи по пустој улици усред мећаве с тим дететом што је цвилело у недрима.

Он је ипак једнако ишао.

Иза њега се разлеже потмуо топот копита, у мутној магли појавише се силуете коњаника, и ето стигоше га.

= Ко иде»

— Ко сиг — зачуше се одједном два узвика.

Семага се трже и застаде,

— Шта носиш, говори! — дојахавши до самог тротоара, упита га један коњаник.

— Шта носим> Дете!

= Ко си

— Семага... Из Ахтирке.

— Па тебе смо, пријатељу, и тражили! Де, хајде, стани уз коњску њушку!

— Нама треба да идемо крајем. Поред кућа мање дува. А средином пута нама је незгодно. Ми смо и онако већ...

Полицајци су га једва разумели и, допустили да иде са стране, а сами појахаше упоредо, неј скидајући очију с њега.

И тако је ишао до самог кварта. :

— Аха! Долијао, соколе! Е то је одлично! — срете га члан кварта у канцеларији.

Семага је затресао главом и упитао:

— А како ће сад дете2 Куда ћу с њим2

— Шта» Какво детер

даскама

вадис

лана сланина

=== пе ах сео а До Деси

пи