Naša književnost

306 Наша књижевнсст

Али на Семагино нахоче није нимало утицао његов говор: дете је непрестано цвилело и то тако жалосно, тако тихо, да је Семаги постало неугодно.

_ — Па, брате, како хоћеш! Разумем да ти је мокро и хладно...и да си ти мало дете. Али, ипак, куд ћу с тобом»

Дете је непрестано цвилело.

— Ја уопште немам куд да те денем, -— одлучно рече Семага, уви своје нахоче чвршће у крпе и, сагнувши се, спусти га на снег.

— Ето тако. Па и куд бих те ја денуог Ја сам, брате, и. сам као неко нахоче у свом животу. Збогом, значи... Више ништа.

ИМ, махнувши руком, Семага пође од детета, гунђајући за себе:

— Да није потера, могао бих те ма куд гурчути. Али ето — потера. Шта ја ту могу да урадим» Ништа брате, не могу. Опрости, молим те. Ти си невина душа, а твоја мати — дроља. Кад бих знао која је, ребра бих 0] поломио и целу џигерицу одвалио. Да осети, да се опамети и да други пут не лудује. Треба знати докле се може. Ех ти, Баволице, проклета, трипут проклета душо, земља те прогутала, земља ти кости изметала, ђавољој кћери, сушица те појела. А! Рађаш! Бацаш за плот» Аби ли за косе да те шчепам» Даћу ја теби... свињо једна! Мораш знати да се у овакву ноћ и влагу не разбацују деца по улицама, зато што су она слаба, ако се уста напуне снегом — угушиће се. Будало, избери суву ноћ и бацај своје дете. У суву ноћ и поживећг дуже и, што је главно, видеће га људи. А зар по оваквој ноћи људи иду по улицама» Е-ех, ти!

Када се управо, на том месту своје реплике, Семага вратио кахо чету и поново га узео на руке, он то није приметио занесен својим негодовањем на адресу находове матере. Гурнуо га је себи у недра и, поново грдећи матер на пасја уста, кренуо напред, обузет неком тугом, збуњен и. од сажаљења према детету и сад већ и сам јадан као дете.

Нахоче се слабо мицало и мукло цвилело, пригушено тешким сукном капута и снажном Семагином руком. А Семага је под ка-

путом имао само поцепану кошуљу — зато су Семагине груди осетиле живу топлоту малог дечјег тела. __ Ах ти, жив си! — гунђао је Семага идући кроз снег некуда

напред по улици.

__ Не ваља ти посао, брате! Јер, куда ћу с тобом То је оно! А твоја мати... не бацакај се, лези! Испашћеш.

Али оно се мигољило, и Семага је осећао како се кроз рупу на кошуљи топло дечје лишце таре о његове, Семагине, груди.

И Семага се наједном пренеражен зауставио и јасно прошапутао:

—- Па оно то груди тражи! Мајчине груди... Господе! Мајчине груди. =“

Семага је чак задрхтао од нечега — или од неког стида, или од неког страха — од чудног и јаког осећања, које му је стегло срце.

таи